Sava Kovač

3. октобра 2013.

 

“У тренутку док умишљени књижевни и остали критичари држе говоре, док ћелави мафијаш пере своју допуну мождане заосталости у аутo-перионици, док се брчкате у мору, мајку брутално убијају, дете јој черече, а хомосексуалце живе пале. Цивилизација у којој се све продаје, а живот, душа, понос и љубав су за сиротињу. Посматрам вас и сва ваша дела и небеса грме: НИСАМ КРИВ!”

 

Скинуо је кондом. Бацио га је у канту за смеће. С њим је бацио и мој вечерашњи покушај проналаска онога за чим болно као човечанство жудимо и ретко пронађемо – љубав. Питам се често да ли је у овом зачараном кругу то уопште могуће. Идем од мушкарца до мушкарца, тражећи топлину, а једино што добијем је искоришћен кондом, бачен новац, испразно задовољство и још једно бездушно тело. Тако младо, а већ се душе одрекло. Верујем да је једнако и код хетеросексуалаца.

Њега још нисам упознао. Можда, али само можда, своје наде гаји дубоко, наде сличне мојима. Усамљено их негује, страхујући да ће их неко ишчупати, унаказити, желети да искорени. Страхујући да ће сам ђаво доћи и по тај комадић душе, тај усамљени трачак светлости у безнађу човечанске равнодушности. Белзебуб све купи у своју врећу за душе. Тешка му је… претешка, али он не одустаје никада. Али хеј, чујте, људи… чуј и ти, пали анђеле, не одустаје ни љубав, ни нада и вера у њу! Ја не одустајем! Човек одустаје понекад, када се све чини бесмисленим, међутим, то је само на трен када више не може. На трен, док неко или нешто не да нови трачак светлости очима и подигне ветрић испочетка, да дах и живот крилима. Љубав има смисла, каква год да је. Она храни, она подстиче, она мења, сади, рађа, гаји… Љубав је попут човека или је човек, можда пре, попут ње. Истовремено је Љубав једнака или макар слична Богу. Толику јачину она има. И понављам, зато ја не одустајем. Можда овај дечко вечерас није оно за чим трагам.

*****

Улоговао сам се на сајт. У нашем граду се регистровало њих две стотине. Сви поуздано знамо да их има и више. Неки се боје, што је разумљиво. Неки се крију иза својих измишљених живота. Најгори буду они који се цео живот крију – од себе понајвише. Тешко им је да „то“ прихвате – да прихвате себе. Они понекад буду и највећи женскароши, мачо-типови од којих многи зазиру, а испод туша, без других очију. сем својих и очију партнера, постају особа коју не желе да прикажу ни себи ни другима. Но тај нагон је јачи и негде се мора испољити. И испразнити, дати одушка како све не би бесповратно експлодирало.

 

blacksheep

Договорио сам састанак – наслепо. Или боље рећи – на ризик. Познајем га, познаје и он мене. Приче увек круже. Мали је, кржљав, пун себе, покушава да се наметне, али сам убрзо постао доминантнији мужјак. То му се свидело. Ја сам остао хладан и равнодушан. Недостатак чврстог става није нешто што би ме претерано одушевило. Томе у прилог не иде ни чињеница да је дечко невероватан лицемер, с обзиром на то да је један од верника са повременим ангажовањима у црквама и манастирима. Он је причао, а ја сам размишљао о томе како ли се осећа када крочи у цркву. Његов Бог не сматра да је његов пут добар избор, барем према званичним ставовима, а моје мишљење је да је Бог љубав, разумевање и праштање. Но то заиста сада није битно. Овај жгољавко нема довољно разума да то сам закључи и схвати, сигурно се слепо води црквеним канонима. Зар нема страх да крочи на тле светог места? Или уопште не верује… можда и ту игра неку улогу. Опет ми је запао глумац. Никако таквих да се решим. Руковали смо се при растанку. Заиста нисам имао жељу да га додирнем било чим другим, осим руком, и то из чисте нужде. То је значило само једно. Ништа мање болно нити мање компликовано од „нормалног“ света – потрага за сродном душом, потрага за оним што зовемо истим именом, а доживљавамо на различите начине,  потрага за искреном љубави  се наставља.

 

Ауторка: Љиљана Самарџић

Фотографије: weheartit.com, myjy.com