23 mar Satrday night fever iliti magijska reč kiflica

Sa petnaest je uraditi nešto nepredviđeno značilo presvući spavaćicu, iskrasti se sa sestrom iz kuće i provesti još par sati u gradu.

,,Sa dvadeset se život činio kao švedski stol”.

Ali, kako su godine odmicale, specijaliteti su polako počeli nestajati.

Ja tik do tridesetih, ona u njih tek zakoračila.

Subotnje veče. Ona prevodi, ja dremam.

– Ne moraš da me čekaš! Gladna si i umorna! Obuci se i izađi do pekare da nešto pojedeš.

– Ali ja hoću da te čekam!

– Zašto je toliko važno da ja pođem sa tobom?

Kada si tik do tridesetih, uraditi nešto nepredviđeno znači iskrasti se iz kuće usred noći, da bi završio u lokalnoj pekari sa ogromnim kolačima ispred sebe (u nedostatku onih „kolača“ koje smo pokušavale da prizovemo mantrama pozitivaca).

– Kiflica. Ki-fli-ca! Kako je to slatka, tužna reč!

– Sad me podsećaš na Kaću Gaj.

– Misliš na njen strip? – Pogled mi klizne na privezak za ključeve u obliku mede.

– Ne znam, ali ja se na tu reč uvek nekako raznežim i rastužim. Podseti me na to kako su suštinske stvari male, a mi… Mi večito tragamo za velikim.

Njen osmeh prerasta u zbunjeni pogled:

 – Tebe je šećer uhvatio!

A meni nedostaje ušuškanost detinjstva. I ona jednostavna sreća koju donosi saznanje da je neko za nas napravio kiflice. Ta slatko-tužna reč prerasta u sinonim za brigu velikih o nama, malima.

A sada nas eto, razgovaramo nad kolačima o velikim zahtevima koji se pred nas postavljaju.

Čekale smo superheroje, ali su oni bili zauzeti spasavanjem sebe. I prestali su da budu super. Postali su anti-heroji.

Sada smo mi zauzete spasavanjem sebe. Ako nikako drugačije, maštanjem.

A sve što mozes da zamisliš, možeš i da ostvariš.

Ko god.

Autorka: Dijana Redžić

Izvor fotografija: pinterest.com