Sasvim obična priča

20. februar 2018.

Skoro sasvim obična priča. Ili možda i nije? Vreme i mesto, pa, i nisu toliko bitni. Imena još manje. Reći ćete, šta onda jeste?

Neumitna ironija života, neizbežna klackalica, koja sa jedne strane uzima, a sa druge daje. “Ne može biti i vuk sit, i ovce na broju”, kažu stari. A u čemu je onda suština, nada? Koja je poenta svega?

Možda će nam, možda to ova priča pokazati.

“Dvadeset godina Parkinsona – nikome to ne bih poželela, ni najgorem neprijatelju”, govori ona dok drhti i oslanja se na štap, koji je jedva drži.

gordana.baovic.blacksheep.rs20

Ali javlja se i drugi oslonac. Onaj njene duše. Na kome se težina i ne može videti. ” Pedeset i jedna godina braka, ove godine. Hteli su je dati u dom, ja sam rekao da se nećemo razdvajati, do ploče”. Uz osmeh.

Toliko. U ta dva iskaza je sve predstavljeno, sveukupna suština pojma najopisivanijeg i najopevanijeg od kada je sveta.

Na ovaj ili onaj način, sve nas pritiska težina lanaca našeg života, bili mi nečiji oslonac ili “teret”. Ali, ukoliko imamo nekoga uz sebe, poput supružnika, možemo i dostići tu nepodnošljivu lakoću postojanja.

A da li je to sve? Da li je u ovome sadržana poenta života? Ko će to znati. Za njih dvoje, najverovatnije. Za nas ostale, dok imamo ikakav oslonac, šta god i ko god on bio, smisao svega će svakako biti izvesniji.

Autorka: Gordana Bajović

Fotografija: weheartit.com