10 dec Sasvim običan dan

Sunce se probija kroz prozorsko staklo. Pokušavam da pobegnem, ali ubrzo nemam gde. Ustajem. Navlačim trenerku, odlazim do kuhinje i stavljam vodu za kafu. Sledeća destinacija je kupatilo. Perem lice, zube. Opet nema kaladonta, trljam zube vodom. Vraćam se u kuhinju da zakuvam kafu, kafe ima. Taj trenutak, miris kafe i cigarete, čini da se ponovo osetim dobro. Palim računar i listam oglase za posao. Verujem da ću ovog jutra imati više sreće, naći ću posao. Pokušaću najpre sa poslovima u struci. Odvajam sve oglase u kojima se traže elektrotehničari. Uzimam telefon i tipkam brojeve.

– Dobro jutro, zovem povodom oglasa za posao elektrotehničara.

– Da, izvolite! Koju ste školu završili?

– Elektrotehničar računara. Snalazim se i sa softverom i sa hardverom.

– Koje jezike govorite?

– Govorim engleski i fino se snalazim sa nemačkim i francuskim.

– Sjajno! Imate li iskustava? Koliko godina i u kojim firmama?

– Imam dosta prakse, privatnog rada, ali nikada nisam radio u firmi. Studirao sam.

– Žao mi je, ali za zaposlenje je primarno iskustvo. Prijatno i doviđenja.

Prekinula je vezu.

Isto se dogodilo i sa narednih sedam poziva. Odlazim do kuhinje, otvaram frižider, zatvaram frižider. Hladno je i prazno unutra. To već imam i u svojoj sobi.

Poslednja cigareta lepi se za grlo kao da je poslednja u životu. Zvoni telefon. Zove me drug iz srednje škole. On je sada u Americi, već pet godina živi tamo ilegalno. Kaže da mu je dobro, fino zarađuje i ima novca za sve. Jedini problem je što ne može da se vrati kući, ali se već navikao na te okolnosti.

– Kako je, prijatelju? Kako se živi u nebeskoj Srbiji?

Znam da govori ironično. Završio je fakultet među najboljima u generaciji, a posao nije mogao da nađe. Zapalio je preko. Amerika mu je oduvek bila obećana zemlja.

– Nije loše, brate. Gore je nego juče, ali bolje nego sutra.

– Kada ćeš se opametiti? Poslaću ti avionsku kartu, spakuj se i dolazi kod mene.

– Ne mogu ja to, brate. Porodica i prijatelji su mi isuviše bitni.

– Bitni su i meni, ali mi je isto tako bitno da imam novca, da se ne stežem kao kada smo bili u srednjoj školi i na faklutetu. Nisam želeo više da razmišljam da li ću danas da jedem ili da kupim cigarete.

– Znam, brate, ni ja više ne razmišljam. Kupujem cigarete.

– E, drago mi je što smo se čuli. Moram na posao. Zovi me ako se predomisliš.

Prekinuo je vezu pre mog pozdrava.

Vratio sam se oglasima, još sedam prekinutih veza. Ovo je još jedan sasvim običan dan.

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije: tumblr.com