10 nov ŠARLO JE NEŽAN – DEO PRVI

„I’m what I’m: an individual, unique and different… a history of dreams, desires and of special experiences.“

Kada je fimska komedija još bila mlada i kada je fizički izraz dominirao nad tonom, postojao je samo jedan komedijaš dostojan pomena. Kada je filmski svet bio crno – beli, i kada je smeh bio iskren, kada se na filmu radilo iz ljubavi prema umetnosti, samo je on stajao kao brana o koju se odbijao neukus. Ono što je on radio bilo je potrebno ljudima. Nije bilo usiljeno ni veštačko, samo su ljudi bili jednostavniji. Njegova komedija nije prosta, već detinjasta, najbolja na svetu.

„Humor is the ability to discern in a kindly way to folly in what is considered normal, sublime behavior, and to discern the discrepancy in what appears as a truth.“

Filmadžija, komedijaš, skitnica, pesnik, kompozitor, džentlmen, „lonely fellow“, humanista, avangarda, buntovnik, ikona nade, producent, inovator, nastavljač i pionir, porodični čovek, Čarli je sve to i više, on je umetnik.

Charles Spencer Chaplin rodio se u Londonu 1889. godine. Verovatno da za jednog umetnika njegovog kalibra nije ni mogao da ima bolje detinjstvo. Kao da je izašao iz Dikensovog romana. Dete dva umetnika, oca alkoholičara i majke koja je često bila zatvarana u azilume. U tim jako osetljivim godinama, kod Čarlija je stvorena jedinstvena ali kolosalna potreba da sentimentalnost, tuga i smeh, kao proizvodi umetničkog dara budu stopljeni u jedno. Zato će uvek njegov osmeh ostati tužan, a humor uverljiv, jer tužni ljudi najbolje osećaju potrebu širenja smeha.

Vrlo mlad postaje deo pozorišne trupe i već tada dobija izvanredne kritike za svoje uloge. Tek po neku od tih predstava je mogla da vidi i njegova majka, Hana (čije se ime pominje u poznatom monologu iz Velikog diktatora), u retkim otpuštanjima iz aziluma. Preko svog starijeg brata postaje član Karno trupe, sa kojom u dva navrata putuje u Ameriku, i na kraju ostaje u njoj. Gluma kojom se bavio bila je tetralna i melodramatična, puna fizičke ekspresije i upečatljivih scenskih nastupa. Taj zanat koji je naučio bila mu je dobra osnova za kasnije poslove na filmu. Nadogradnja se sastojala u dodavanju sopstvenog iskustva i one slike siromaštva u kojoj je odrastao, a koja može biti izvor velikih umetničkh aspiracija. Likove koje je tumačio u pozorištu sve je spojio u jednom autentičnom liku, vagabunda, skitnice i sanjara.

„Let us fight for a new world, a decent world!“

U svojim kratkim, a kasnije i dugometražnim fiilmovima Čarli ne traži da ga publika nagradi za veliko glumačko umeće, već da se poistoveti sa likom skitnice. Na taj način artikuliše umetnost, sa uvek prisutnom željom čoveka za nestalnošću, sposobnošću da se menja i da se bori. Smešne i apsurdne momente njegovih filmova karakteriše to što obojene humorom sve životne situacije izgledaju prelazne i premostive. Smatraju ga jednom od najvećih zvezda filmova dvadesetog veka i pionirom medija. Čovekom koji je uspevao da svojom umetnošću, nemim filmovima, glasno govori u ime svih.

U surovo vreme kada se svet oporavljao od jednog svetskog rata, misleći da sledećeg neće biti, Čarli je svojim radom postajao simbol epohe. Njegovi likovi su romantični i sentimentalni, uvek u borbi sa arhitipskom predstavom zla, u zaštiti lepote. Čarli je verovao u reči Dostojevskog „Lepota će spasiti svet“. On je slikom koju je ljudima predstavljao stvarao osećaj sigurnusti, ne samo humorom, već i stvaranjem ideje o modernim herojima. Vitezovima prerušenm u skitnice koji svakodnevno lutaju svetom, spremni da se upuste u borbu za koju nikada i nisu bili učeni, već po svojoj savesti. Skitnice sa šeširom, štapom u ruci i elegantnim brkovima. Skitnice koje u sebi kriju aristokratsku nit. Skitnice koja je romantična i impulsivna. Skitnice koje svi želimo da budemo.

„Beauty is the object or the consciousness which amplifies the feeling of universality in man. If you are really truthful with yourself, it is a wonderful guidance.“

Andrija Jocić

Izvor fotografija: www.openculture.com, www.theredlist.com , www.wikipedia.org