10 nov Sanja mi se sa tobom

Kao onda kada smo imali 20 godina i kada je vrhunac dana bilo pronalaženje skrivenih kutaka na Kalemegdanu. Zavukli bismo se u neko ćoše i ljubili. Bez Beograda. Bez ljudi. Bez svemira. Stvorili smo vakuum od poljubaca.

Sanja mi se sa tobom.

U glavi mi je svaki put kad me zagrliš, baš ovde, ona Bajagina pesma. Odvezemo se kilometrima ili kilometri voze nas niz muziku i dušu, ali smo neodvojivi tako jedno u drugo zagledani. Zaljubljeni.

Tebi nije jasno zašto uvek čujem tu pesmu i kako se uvek preselim u onu studentsku sobu, ali ja znam. Mi smo još tada bili za ceo život.

Sanja mi se sa tobom.

Sa strane to izgleda kao da pijemo kafu ili da ti pokazujem nešto obično u svojim rukama. Iznutra: sve smo samo ne obični.

Sanja mi se sa tobom.

Stegla sam te u mraku i borim se da se ne rasplačem. Suza se klacka na trepavicama i još nismo sigurni hoćemo li se okliznuti. I suza i ja.

Tebi nije jasno što to uvek izvodim, a dobro znaš da si me to ti izveo – iz sebe, iz sveta.

Hoću li uvek ovako da odgovaram dušom na tvoj dodir? Ko mi obećava da neću zaboraviti? Posebno sada kada je jasno da smo mnoga zajednička sećanja potisnuli i spakovali duboko u nama.

 

– Nismo ih potisnuli. Samo smo u vakuumu. – kažeš mi.

– To je lep način da se kaže da si pola naših života zaboravio.

– Nisam zaboravio, samo pravim mesto za nove i veće stvari.

 – A šta je to veće od nas?

– Pa opet mi.

 

Sanja mi se sa tobom. Ti uvek kažeš ono što sanjaš, pa me poljupcem gurneš u naš vakuum.

Malo mi je jedan život.

Autorka: Srbijanka Stanković