09 jan SAN O SLOBODI

„Mama… igla… boli!“ – bila je prva smislena rečenica koju je Gombe samostalno izgovorio. Glas je zvučao hrapavo i duboko, što nekome toliko nežnom nije pristajalo.

„Izdrži još samo malo, maleni. Uskoro će prestati“, odgovorila mu je crnokosa žena u belom mantilu toplim majčinskim glasom. Gombeu se u tom trenutku učinilo da ispod njenih širokih naočara svetluca nekoliko kapi suza.

„Dobro… nemoj… da… plačeš… molim te… mama“.

Nakon što je izvukla iglu iz Gombeovog ramena, doktorica je podesila audio uređaj na njegovom vratu i nežno mu se osmehnula.

„Ovako će biti bolje“, rekla je nežno.

„Bolje“, ponovio je Gombe, ovaj put dečijim glasom koji mu pristaje.

„Odmori se sada, maleni, zaslužio si. Vratiću se kasnije da te obiđem“. Pomilovala ga je po glavi, a potom je izašla iz male, bele sobe i zaključala vrata za sobom.

Gombe je ispratio majku pogledom, a potom je sklopio oči i zaspao.

U snu, krupna rogata životinja glavom mu je dala znak da treba da je sledi, a zatim je prošla kroz gusto zeleno granje. Šuma u kojoj se obreo bila je prastara. Nekoliko trenutaka uplašeno se osvrtao nadajući se da će ugledati majčino lice, ali pošto oko njega nije bilo nikoga pošao je za velikom životinjom. Dok se probijao kroz rastinje put mu je presekla čudna ptica velikog kljuna, zastala je na trenutak, a onda poskočivši otrčala u suprotnom pravcu iz kojeg je došla. Rogata zver stajala je na rubu prašume i ponovo pokazivala Gombeu da prođe. Raširio je granje, ali nije uspeo da vidi šta ga čeka izvan obraslina zelenog rastinja kroz koje je trebao da prođe… probudio se.

Nekoliko meseci kasnije u Gombeovoj beloj sobi našlo se trinaestoro ljudi sa diktafonima i fotoaparatima. Dok se Gombe uplašeno skrivao od jarkih svetala iza majčinih leđa, doktorica je držala govor i upijala svaki blic sa osmehom.

„Kao što vam je verovatno već poznato, ljudska DNK podudara se u devedeset osam zapeta osam procenata sa DNK šimpanze, što ove primate čini najbližim čovekovim srodnicima. Međutim, čak i ova, naizgled mala, razlika od jedan zapeta dva procenta čini ove dve vrste fenotipski potpuno različitim. Smatram da imam veliku čast da danas pred vama, ali i pred celim svetom objavim da smo u našoj laboratoriji uspeli da prepolovimo ovu procentualnu razliku.“

Nakon što je završila rečenicu, doktorka je zastala kako bi uživala u kratkom aplauzu koji je nastao. Tek nakon ponovo uspostavljene tišine nastavila je svoje izlaganje.

„Našeg malog Gombea, koji se tako stidljivo krije iza mojih leđa, možete smatrati prvom inteligentnom šimpanzom na svetu. Međutim, kao što ćete i sami primetiti, on je mnogo više od toga. Modifikovana genetska struktura nije uticala samo na povećanje Gombeove inteligencije već se odrazila i na njegov fizički izgled… tako da po svim parametrima Gombe jeste potpuno nova i jedinstvena vrsta.“

Nakon nove pauze i kratkog aplauza, doktorica se okrenula i nežno dodirnula Gombea po glavi.

„Hajde maleni, izađi slobodno da mogu da te pogledaju“, rekla je osmehujući se.

„Mama, ko su ovi ljudi, zašto te zaslepljuju?“ zabrinuto je upitao Gombe, nakon što je zvuk audio uređaja podesio na najtiše.

„Ne brini se, izađi slobodno i pozdravi se sa ljudima“. U majčinskom glasu osetio je toplinu i odlučio je da je posluša.

Tek što je promolio glavu iza belog mantila, obasula ga je salva bliceva i on se plašljivo uhvatio za doktoricinu nogu. Ipak, bio je dovoljno hrabar da ne pobegne u sigurnost iza njenih leđa.

„Hajde Gombe, predstavi se“.

Gombe je najpre levom rukom dodirnuo audio uređaj, a potom dečijim glasom rekao: „D-dobar dan, ja sam Gombe. Molim vas nemojte povrediti moju majku“.

Nakon kratkog smeha, usledio je aplauz i među novinarima je nastalo oduševljenje.

„Doktorice… hoćete li nam, molim vas, pojasniti! Kako je ovo moguće? Mnogi slični eksperimenti su propali, a neki od najznačajnijih naučnika u oblasti ideju su potpuno odbacili kao nemoguću. Kako ste ovo postigli?“ upitao je jedan novinar.

„Kompletno objašnjenje ćete moći da pročitate u naučnom radu koji će biti objavljen krajem meseca u Springerovom naučnom magazinu. Ja ću vam sada samo rezimirati koje smo metode koristili sa nadom da će vam biti jasnije. Dakle, tokom embrionalnog razvića…“

Dok je slušao majku kako govori, Gombe je mirno stajao držeći se desnom rukom za njenu nogu. Iako je bio srećan zbog tog ponosnog glasa i držanja, nije mogao da ne oseti i setu zbog načina na koji su govorili o njemu.

Uskoro će ljudi otići, a on će ponovo ostati sam u beloj sobi i pregledaće ilustracije iz knjiga koje mu je majka donela. Umor ga je polako savladavao.

Veliki nosorog mu je odavno bio poznat. Kad god bi Gombe sklopio oči krupna životinja se vraćala i vodila ga utabanom stazom kroz prašumu. Ptica sa velikim kljunom bi mu ponovo presekla put i odskakutala dalje. U daljini bi se čula prodorna rika životinje za koju je Gombe jedino znao da mora biti veća čak i od nosoroga vodiča. Dugovrata kornjača ga ne bi ni pogledala dok sporim hodom prolazi pored nje.

Iako se prvih puta pribojavao nepoznatog i tajnovitog šipražja kroz koje je prolazio, sada je već osećao da ovom snenom svetu i on nekako pripada… u ovom svetu je slobodan.

Ipak, san se uvek raspadao, a mala bela soba vraćala se i bivala sve tešnja i tešnja.

„Mama, jel postoji ptica koja ne ume da leti?“ upitao je Gombe, dok mu je majka merila pritisak.

„Naravno maleni, misliš na koke, ljudi ih ovde gaje da im nose jaja“, odgovorila je, a potom nešto zapisala u svesku.

„A jel imaju koke veliki kljun?“

„Nemaju, mali kljun. Diši polako i duboko“. Dok je pričala, doktorica je glavu stetoskopa postavila na Gombeove grudi. Pošto na njima nije imao dovoljno krzna, Gombe se stresao od hladnoće medicinskog instrumenta.

„A jel postoji ptica koja ne leti, a ima veliki kljun?“ upitao je nakon što je hladnoća stetoskopa prošla.

„Postoji noj. To je jedna velika ptica, veća od mene“, odgovorila mu je namignuvši mu.

„Aha, ova ptica je mala“.

„Ne znam ni za jednu malu pticu koja ne leti, a ima veliki kljun“.

„I golo lice. Nema perje ovuda“. Gombe je pokazao svojom desnom rukom lice.

„Moraš mi jednom pokazati na tvojim slikama iz knjiga, baš me interesuje koja je to ptica. Hoćeš li da ustaneš da uradimo neke vežbe?“

„Hoću. Nisam video tu pticu u knjizi, sanjao sam je.“

„Aha… pa onda je misterija rešena“, rekla je doktorica kroz osmeh, a potom dodala: „Hajde savij se i dohvati pod prstima“.

Gombe se savio u leđima, ali nije uspeo da dohvati patos. „Ah, ne mogu dalje od ovoga“, rekao je dok je bio u savijenom položaju.

„Prošle nedelje si mogao, kako sada ne možeš?“

„Boli me ovde“. Gombe je pokazao rukama na mesto na leđima.

„Kako se osećaš kada nisi savijen, jel te boli tu?“

„Ponekad, kada treba da piškim“.

„Zašto mi nisi ranije rekao?“

„Izvini, mama“. U Gombeovim očima zaiskrile su suze krivice.

„U redu je maleni, ali sledeći put mi reci. Jel smem malko da te bocnem u prst i onda smo završili?“

„Može“, odgovorio je Gombe i dodao: „Jel možeš, molim te, nekoga da pitaš za pticu?“

„Dogovoreno“.

„I mama… kada ću moći da izađem iz sobe?“

Doktoricino ćutanje mu je bilo jasniji odgovor nego da je išta rekla.

U dolini izvan prašume, ogromni, krznom obrasli slon propinjao se na zadnje noge i ispuštao zastrašujuću riku. Gombe je stajao pored nosoroga i posmatrao zadivljujuće stvorenje sa strahopoštovanjem. Bio je uzbuđen što je konačno saznao koja je životinja toliko glasna da se čitava šuma zatrese od buke… ipak, u daljini su se nazirali obrisi pravih džinova.

Nosorog nije pričao, ali ga je Gombe vrlo dobro razumeo… te monstruozne životinje su neke od najstarijih žitelja ove slobodne zemlje. Za njih ni nosorog, ni krzneni slon, ni ptica nisu bili u tu duže od treptaja oka.

Gombe je još koji trenutak opčinjeno posmatrao u dugovrate prilike u daljini, a onda ga je probudio probadajući bol.

 „Kako se osećaš, maleni?“ upitala je doktorica zabrinutim glasom.

„Umoran sam, boli me ovde“, iskreno je odgovorio Gombe dok je pokazivao mesto na leđima. Ležao je na boku u krevetu svoje bele sobice.

Doktorica ga je milovala po ruci u kojoj je bila braunila od infuzije i majčinski mu se osmehivala.

„Donela sam ti sliku jedne ptice koja te interesovala pre nekoliko nedelja. Hoćeš li da je vidiš?“ upitala je i iz fascikle izvadila ilustraciju ptice.

„To je ona… ona mi stalno pretrčava put.“

„To je ptica dodo… ona više ne postoji, sigurno si video njenu sliku negde u tvojim knjigama.“

„Da… sigurno sam je tamo video… Hvala ti, mama“, potmulo je rekao Gombe.

„Nema na čemu. Jel te boli više kada piškiš?“

„Nisam piškio dva dana… ne mogu“. Dok je pričao Gombeove oči bile su sklopljene.

Doktorica nije odgovorila, samo je nastavila da ga miluje po ruci, a kada je pomislila da je Gombe zaspao, krenula je ka vratima.

„Mama, kako se zove veliki slon sa krznom?“

„Zove se mamut, maleni. Odmaraj se, doći ću kasnije.“

„Ni on više ne postoji?“

„Ne“.

„Ni nosorog?“

„Poslednji crni nosorog umro je nekoliko godina pre tvog rođenja“. Kada je ugledala suze na Gombeovom licu, doktorica je dodala i: „Žao mi je maleni. Probaj da se odmoriš malo“. Nakon toga je tiho izašla i zaključala vrata za sobom.

Crni nosorog ga je i ovaj put sačekao i poveo istim pregaženim putem preko koga je pretrčala usplahirena ptica dodo, ponovo su prošli pored velike kornjače dugačkog vrata i ponovo su zastali diveći se mamutu i udaljenim divovima.

Gombe nikada nije progovorio u ovom svetu, ali ne zato što nije imao audio uređaj na vratu već zato što ljudski jezik ovde nisu razumeli. U prašumi se komuniciralo osećanjima…

Gombe je osetio kada ga je nosorog postrance pogledao tužnim okom koje mu je govorilo da mora još malo da se strpi. Još uvek ne pripada prašumi u celosti, ali bliži se dan kada će mu konačno poželeti dobrodošlicu.

Mora još jednom da se vrati u sobu, a onda će zauvek biti slobodan.

 „Nažalost, profesorka, bubrezi su potpuno otkazali. Mislim da mu nije još mnogo preostalo, a i onoliko koliko ima verovatno će provesti u bolovima.“ Mladić koji je stajao pored doktorice izgledao je nervozno dok je trljao jednu ruku od drugu.

„Kako je moguće da nam se ovo desilo?“ doktorica je upitala zamišljeno, ne očekujući odgovor.

„Ovako nešto nismo mogli da predvidimo, prilikom sekvenciranja nije moguće…“

„U redu je. Ostavi me malo nasamo sa njim“.

Dok je mladić izlazio iz bele sobe, doktorica je polako prišla Gombeu i pomilovala ga po glavi.

„Oprosti mi, maleni, što te nikada nisam izvela iz ove sobice“, govorila je dok su krupne suze klizile ispod širokih naočara.

„Ne brini, mama… nemoj… da… plačeš… molim te“. Gombeov dečiji glas bio je tiši od šaptanja.

„Trebala sam te odvesti kada sam imala priliku, svidelo bi ti se van“, rekla je, a potom dodala: „Nadam se da ćeš zauvek biti srećan sa tvojom pticom velikog kljuna i crnim nosorogom. Volim te, maleni.“

Nakon što je zaćutala, izvadila je već pripremljen špric sa iglom i nežno ubola u Gombeovo rame.

„Mama… igla… me… ne boli… volim te.“ – Bila je to poslednja rečenica koju je Gombe izgovorio, pre nego što je zauvek utonuo u san.

Na maloj čistini moćne prašume crni nosorog je čekao Gombea. Dobrodošao u tvoj novi dom, u tvoj svet… konačno si slobodan.

Autor: Sreten Filipović

Fotografija: tumblr.com