15 sep Samovar

Imam jednu skrivenu strast. Kad osvanem u nekom novom gradu volim da se, izjutra rano, što ranije, iskradem iz hotela. Da izađem i prođem ulicama dok moji saputnici još spavaju, a narod još nije požurio u novi dan.

Koliko mi je noć teška jer patim od nesanica, toliko volim jutra. Donose mi olakšanja. Upijam miris svežeg peciva koje pospani momci istovaraju iz kombija, gledajući me u čudu kada im se osmehujem. Ne osmehujem se njima, nego tim mirisnim dušama koje nose, mirisu tek prebrisanog poda malih bistroa. Osmehujem se svome jutru u novom gradu.

To radim godinama, skoro uvek prolazeći neprimećeno od strane saputnika. To je vreme za moju slobodu, za mene i grad u kome sam osvanula.

Jednog od takvih jutara u najbližem inostranstvu, u želji da što pre pređem Vaci i napravim nekoliko fotki jesenjeg praskozorja zatvorene pijace, željna mirisa kafe, sela sam u jedini otvoreni bistro, čekajući kakvu lepu senku ili zrak da bih škljocnula brzo, gucnula espreso gorak k’o otrov i vratila se nazad u hotel. Taman da ne primeti da me nema.

Umotana u jedno od onih ćebića što dele po baštama kafića, zabrundana do nosa, srkala sam vreli čaj, parila promrzle prste na njemu, dok mi je krezavi gazda lokala uporno pokazivao aparat za kafu. Reč nisam razumela ali mi je bilo jasno da ne radi. “Tako i kod nas u Srbiji, ne brini, samo me pusti“, rekoh. Njegovo blebetanje i keženje remetilo je moj polusatni zen.

Radnje se polako otvaraju, svet pristiže da otvori svoje suvenirnice pune kineskih džidžabidža sa dekorima mađarske prestonice. Sada će i turisti da pohrle, kad pojedu svoje plaćene doručke po hotelima. Mora da se i moj saputnik već polako budi.

Zagledana prema kraju ulice, nisam primetila sa nisam jedini jutarnji posetilac bistroa sa pokvarenim aparatom za kafu. Iskusno, izbegavam direktne poglede starijih muškaraca dok sedim sama. Ipak, osećam s vremena na vreme pogled krupnih očiju, skrivenih ispod šešira. Podižem glavu i perifernom vidom pokušavam da okrznem deo siluete, onako sasvim slučajno. Sad već izgledam sasvim šašavo. Upućujem čoveku jasan pogled. U sekundi se široko nasmejem, zakikoćem, a pogledi nam se sretnu. Brzo spuštam glavu i crvenim. Krezavi gazda mi iz samovara donosi novi čaj. Smejući se srdačno, tapše me po ramenu i šuškavim glasom reče: „A,a, Miša, Miša…a, a?“

Miša i ja se pogledamo i glasno nasmejemo. Polako sam prstima krenula ka fotoaparatu. „Njet“ viknu Miša „njet!“. Klimnuh potvrdno glavom, prekorena i posramljena. Nastavila sam da gledam u njega jer sad već imam pravo na to, jer ako već ne da da ga slikam, mogu da ga bar gledam. Neko  vreme sam piljila u njega i pokušavala da mu upamtim svaku boru na licu i rukama. Navukao je rukavice, spremajući se da krene a ja hipnotisano i dalje gledalam u njega. Ustao je i sišao u lokal. Želela sam nešto da smislim da kažem, da sam veliki poštovalac, da svašta znam o njemu, da mi je čast…vrti mi se u glavi od hiljade misli da ni ne primetih da je Miša prišao mome stolu. Razrogačenih očiju i otvorenih usta pokušavam da kažem da l’ „Hello“ da l’ „Zdravstvujte“, ali me on preduhitri i reče na pomalo šerbedžijskom engleskom: „Serbian girl, thank you for a lovely morning“. Osmehnusmo se jedno drugom poslednji put. Pogledom sam ga pratila dok nije nestao iza ugla ka Dunavu. Zovem krezavog da platim i da bežim, on odmahuje i viče „Miša, Miša“…Miša mi je platio čaj.

„Gde si bila, hladne su ti ruke?“ pospano me upita saputnik dok sam mu se meškoljila ispod ramena. „Pila sam čaj iz samovara sa Mišom Barašnjikovim na Vaciju.“

Pogleda me sa nevericom, okrene se na stranu i reče: „Za 15 minuta idemo na doručak“.

Autorka: Marijana Stolić

Fotografija: tumblr.com