01 mar Samo treba pustiti

Spuštam telefon pred nju i gledam ispred sebe. Ona gleda u mene i zbunjeno trepće.

– Briši. – kažem.

– Jesi sigurna? – pita.

– Briši. – kažem ponovo.

– Znaš da brisanjem broja ne postižeš ništa, ako ne izbrišeš to iz glave? – pita ponovo.

– Briši. – kažem, još jednom – Bar neću pasti u iskušenje da mu se javim, a komotno bih mogla, jer sam tupava. A dosta mi je tupavosti. Jer njega nije briga. Njega nikad nije ni bilo briga, kao što ni mene ne treba da bude briga.

I sa glavom gurnutom u dlanove, uspevam da vidim da škraba broj na zadnjoj strani sveske pre nego što ga obriše.

– Nemoj. – kažem – Nemoj da ga pišeš. Stvarno, nemoj da ga pišeš.

Nasmeje se, zagrli me i ne kapiram šta je sa suzama koje se trkaju niz obraze. Mislila sam da sam u pedesettrojci od Drinske do Zelenjaka uz Gobline isplakala sve što sam imala, najpatetičnije što sam mogla.

– Podnela si bez suza i krajeve nekih dugih i ozbiljnih veza. – kaže Tina – Što ne bi i ovo, kad sa njim faktički ništa nisi ni imala.

– Pa baš zato. – kaže Oli.

Rekao je da sam ambiciozna, odgovorna i vredna. Rekao je da je alkoholičar, narkoman i da nema perspektivu. Da ne ide to. I da mu se sviđam. Ovo poslednje mi je bilo nekako važnije od svega. Njemu izgleda nije. Njega je bolelo uvo, kao što ga je uvek i za sve bolelo uvo. On je verovao da smo dva različita sveta, i iako sam ja krišom verovala u sudar svetova, on je odlučio da je on u pravu i da treba da me otpiše. U reduje, rekla sam sebi. Čula sam tu priču previše puta, i bila sam rešena da je ne slušam više. Nije trebalo ništa ni da ti kažem, kažem, i to su poslednje reči koje mu upućujem pre nego štoimaginarnommastiljavom tačkom ukrasi imaginarni papir, a papir baci u imaginarnukorpu za smeće.

– Je l’ prihvataš ti ljubav kakvu zaslužuješ? – pitao je jednom nakon gledanja The Perks of Being a Wallfower.

Dugo sam razmišljala, i, znaš, ovih dana sam shvatila. Naposletku je nebitno da li ti prihvataš ljubav kakvu zaslužuješ. Da li prihvataš više od toga, ili možda manje. Mnogo je važnije šta misli onaj ko tu ljubav treba da pruži. I mislim da to nije fer. Ako on misli da ti zaslužuješ više, uzalud je što ti rado prihvataš njegovo manje. Ako on misli da ga ti ne zaslužuješ, uzalud je što ti pokušavaš da ga zaslužiš.

Nije, dakle, pitanje da li ti prihvataš ljubav kakvu zaslužuješ. Pitanje je – da li prihvataš da si ti, takav kakav jesi, nekome dovoljan? Je l’ možeš da živiš sa tim? Da budeš okej sa tim da je nekome stalo i do polovnog, otužnog, očajnog i pokvarenog tebe?Da pred nekim ne moraš da se foliraš da si mnogo bolji nego što jesi,da ne moraš da dubiš na glavi da bi sve imalo smisla?

Ipak, do tog pitanja nisam imala priliku da stignem, i eto – bilo je kišno februarsko jutro, jedan dečko u autobusu je rekao da ne izgledam dobro i pustio me da sednem. Sela sam, gledala kroz prozor i puštala oči da me svrbe, mada i nije bilo ničega posebnog što je trebalo isplakati. Samo je trebalo pustiti sve to.

I evo me. Puštam. Više me ne svrbe oči. Sada me svrbi samo zaborav jer, znaš…

Pokušavam da pustim, ali ne znam kako se pušta nešto što nikada nisi ni imao.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: weheartit.com