06 nov Samo da znaš

Ima ona mala čupava, što sedi ispred tebe, na faksu. Kosa joj miriše nekako čudno, na neko cveće, nedefinisano. Ima mrlju u levom oku, onako, svetlobraon boja se razlila. I diše ubrzano, uvek! A kad se naljuti, ona prevrne očima i izgovori tiho „jao“.

A ima tu jedan zlatni retriver, drže ga u stanu, iznad tebe. Zove se Dasti. Svaki put, kad protrči stepenicama, repom zakači tvoja vrata, pa to odjekne stanom, kao da je Debela Berta opalila pored tvoje glave. I ume sam da sačeka da prođe auto, pa tek onda pređe ulicu, da se igra u pesku.

A ona prodavačica što ti uvek uvali promo materijal Coca Cole, ne muva te, ali joj jesi simpatičan. Simpatičan si i onoj komšinici, što se skoro doselila iz Podgorice, iako ti samo ime zna.

Noćas je pun mesec. Ali nije običan pun mesec. Jok, ovaj je obasjao Osijek, kao da mu je poslednji put. Kao da smo poređali milijardu malih sveća na asfalt i pustili da gore, dok zatvoreni prozori deluju poput ogledala i samo pojačavaju efekat. I sija u inat, skroz do jutra. Možda, jer više ne zvone one zvezde na nebu, kao nekad, pa da nadoknadi.

Ali okej je to, ti to ne primećuješ… Draže ti je da glumiš velikog Srbina iz Beča, velikog naučnika koji nije završio fakultet, Dostojevskog na svom blogu, političara dok gledaš skupštinu na televizoru, da gradiš kuće preko sms-a… Ako je tebi dovoljno, meni je super. Nakrivim kapu, čekam sneg koji škripi pod nogama, devojčicu za ruku i prvim parkom, dok noge ne zabole.

 Ali, da ti kažem! Nikoga, zapravo, ne zanima tvoje mišljenje. Mogu da te podrže oni koji nemaju svoje i to je sve. Dok pričaš drugima kako da žive, tvoj život može proći i bez tebe, samo da znaš.

Autor: Željko Jevtić

Fotografije: favim