04 jun Samica od stakla

Živela je u jednoj prostoriji, od kristala, stakla i dragulja. Gledala je život u odrazima prelomljenih odsjaja, vireći kroz uglačane površine, zbog kojih je verovala da je život vani – leden. Gledala je dnevnu svetlost i sumnjala da je zaista hladno napolju, mada na usnama nije dugo osetila ništa sem mraza. Živela je u samici u čiju udobnost ne biste nikad posumnjali, jer beše veća nego nekadašnji zamkovi. Imala je sve, ali je rado sve ostavljala i samo gledala kroz prozore, kroz stakla, kroz zidove – jer i oni behu od kristala – gledala je, pitajući se: vide li i ti ljudi napolju  nju kad prođu.

Čini se da ne.

Samo prolaze. Čak i kad zastanu, kada – ponekad – i pogledaju ka mestu gde stoji ona, ona se pita vide li išta. Nekada zastane neki stari čika, da se odmori. Nekada psi zastanu, da se olakšaju. Nekada deci tu padne lopta, pa dotrče, uzmu je, i odu. Svi prođu, niko ne ostane. A ona svima maše i niko je ne čuje. Niko i ne zna da je tu njena samica.

Jednom je jedan par sedeo tik ispred nje, na klupi spolja naslonjenoj na zid njene samice; ona, pak, sedela je pola metra dalje, samo providnim zidom odvojena od njih. Naslonjeni na klupu, pričali su o stvarima o kojima se šapuće u tišini, smejali se i ljubili, dodirivali dlanovima lice jedno drugome, preplitali prste. Mislili su da ih niko ne vidi i ne čuje. A ona nije znala šta je to nagoni da prisluškuje kada je nepristojno. Mora da je lepo moći da poljubiš. Mora da je veselo imati pored sebe stalno bar jednog čoveka koji te sluša i koga slušaš kako priča…

Od tog dana često je stajala bliže tom zidu, nos naslanjajući na kristal od koga je bio načinjen. Svakog dana sve je više osećala hladnoću tog zida. Njegova uglačana površina peglala je svaki nabor njene nade da će biti oslobođena. Želela je da bude što bliže ljudima koji tuda prolaze, a ta ravna površina sprečavala je da je vide. Nadala se da će neko, ipak, nekad, uspeti da je vidi… možda. Samo treba da poželi. Ali kako da neko poželi nešto što ne zna da postoji? Kako da sazna da postoji ako ne vidi? Gde da gleda?

 Vikala je, skakala, udarala u zid, lomila nameštaj da bi napravila buku, gađala zid i činila ostale pokušaje da stvori ma kakav zvuk ili vibraciju, da ljudi osete kako je živa, kako se nešto i dalje miče ispod površine koju ne vide. Ali uzalud. Bila je zatvorena. Niko nije želeo da čuje. Nikoga nije bilo briga da zastane i opipa tišinu.

Jedino je, posle dosta vremena, jedan mladić zastao. Ona je tada već bila bolesna  od čekanja i beznadežno je ležala u krevetu, gubeći polako snagu, žedna i gladna, zapuštena jer je napuštena. Nije obraćala pažnju na njega, a ni on nije znao da je ona tu. Zastao je da u rancu potraži nešto… bio je to putnik bez doma. Prepešačio je čitav svet, dok je ona sve vreme sedela na jednoj tački, jedinoj preko koje nije prešao. I on  je osećao da mu nešto nedostaje, da nije sve video. Ali kako videti ono što se ne vidi?

Stoji on i dalje ispred njenog zida, ne vidi ga, ali oseća njegovu tugu. Gleda ona njega kroz staklo i čeka da on pronađe način da je oslobodi iz samice, ali ne sme da očekuje da se to i desi.

„Nema ničeg“, pomislio je. Tamo nema ničeg. Korak napred. „Nema ničeg… zašto mi se onda čini da u ruci osećam bravu? Nije čak ni zaključano…“

Mirjana Stojanović

Izvor fotografija: pinterest.com