10 avg Sami

Probudilo ga je ženino spremanje kuće. Kako su živeli u jednoj sobici, i najmanji šum dizao bi ga iz najdubljeg sna. Ona je tandrkala loncima, zatvarala i otvarala fioke, dizala oblake prašine sa poda i sve to, a on je to dobro znao, samo da bi se on digao s kreveta; da bi joj rekao šta bilo, makar je i nagrdio; da ne bude sama u svetu koji večno ćuti. U početku je mislio kako žena, kao i svaka žena na selu, sa 4 razreda osnovne škola i udata sa svojih 18 godina, to radi jer nema šta drugo da radi; ona ne misli o velikim postignućima i ne raspreda o onome što prelazi granice njenog pokućstva, njenog životnog obima i obima onoga što je ona naučila, a nije bilo puno, od svoje majke. Nije bilo tako. Petar je razumevao, svaki put kad bi ga ona tako probudila, da tu postoji dublji razlog. Ona se plašila samoće. Svet je za nju bio mesto večne tišine i ona je, ako nije bilo ljudi, morala da bude u pokretu, pomerajući ma šta bilo, kako ne bi osetila čvornovate prste svetske velikosti da se stežu oko njenih podgojenih ruku, da joj mrse prosedu kosu i podilaze hladnoćom pod nabore njene haljine.

‒ O, vidim da si ustao – rekla je Ljiljana, praveći se da nije primetila.

‒ Kako i ne bih kad toliko lupaš po kući.

‒ Ne znam za tebe, ali ja ne mogu da živim u ćumezu.

  Petar je odmahnuo rukom i izašao na svež vazduh, žmirkajući zbog jakog sunca koje se već popelo na sredinu neba, paleći zemlju vatrenim šipkama.

  Ona sede na stolicu od pruća i primače je bliže vratima. Ustao je; više nije sama, čuje korake kako se vuku po pesku; ruke kako otkopčavaju znojavu košulju i masiraju vrat i lice;  šutnuo je kamen niz liticu i čučnuo zagledan u plavu pučinu; nešto će reći; njoj će uskoro nešto reći, ma šta to bilo; makar će doći da jede i ona neće više biti sama; ona više nije sama.

 Čučeći na mršavim nogama, spustio je pogled ka pesku. Čelo mu se kupalo u beskrajnom plavetnilu. Prstom je pravio linije po sitnom šljunku.

‒ Je l’ to sve?

Ote mu se iz grudi i prsnu u etar. Podigao je opet pogled ka plavoj pučini, gubila se u nepreglednim daljinama.  Je l’ to sve što čovek može uzeti od prirode? Dražila ga je sitnost ljudskog života. Ispred njega je nepregledna plava pučina i kad bi mogao, pustio bi da se ulije u njega; prostrane, zelene padine nizale su se iza njegovih leđa i mirisale posle kiše na klijanje, na život i ruke njegove majke u sumrak dok je, pod otvorenim prozorom, namicala vunu na igle. Kad bi mogao, samo kad bi mogao da sve to zelenilo obgrli i udahne ga. Od čitavog života koji je osećao oko sebe, samo sitni delovi bi se zadržavali dok i oni, potisnuti vremenom, ne bi izvetrili. Bacio bi kamen u vodu i ona bi ga progutala; napravio bi otisak na plaži svojom šakom, voda bi ga zakopala. Ne možeš zadržati život, ni sebe u njemu, pomislio je Petar bacajući kamenje u more. Ne zna ni zašto mu je trebalo to zanošenje, dopuštanje da um pređe sopstvene granice u pokušajima da odgovori na pitanja na koja ne postoji odgovor. Bio je tužan i nesrećan.  Bačen na ovaj svet kao poslednja krpa. Šta vredi što postoji toliko puteva kad on nema kuda da ode od sebe? Kuda god da krene, vuče svoju senku na lancu neminovnosti; čuje njeno cvilenje kad noću ne može da zaspi. Kuda, prokleto kuda , izgovarao je šutirajuči šljunak niz liticu. Tokom dana, mislio je, viđa ženu, komšije, veliku pučinu i zelene padine. Život izgleda ispunjeniji, putevi manje široki i prostrani. Ali sve to traje koliko i treptaj oka. Ljudi se s prvim sumrakom povuku, živina poleže po prljavim gredama kokošinjca i obora, pučina nestane u sumraku sa zelenim padinama. Tad se otvaraju putevi na sve četiri strane sveta. Veliki, prostrani putevi; seoski i gradski; asfaltirani i posuti peskom. Oni vode, nekuda, bilo kuda. Čekaju da kreneš, da se ne osvrćeš. Pomišljao je kako bi bilo lepo kad bismo mogli da iskočimo iz ove vreće kostiju i krenemo, ma gde; prolazimo kroz izvore i zalazimo među osvežene stabljičice trave; neobavezno postojimo kao seni života koji se s merom pali i merom gasi.

 Ušao je prilično razdražen u kuću, žena je postavljala limene tanjire na sto. Čorba od šargarepe i pilećih kostiju; opet, svaki dan, već deset godina. Kao da nije dosta što se čovek rodi unižen, odbačen i prljav na izbrazdanom obrazu zemlje već neki od nas, pomišljao je, moraju da nose dodatnu muku, prema nekom redu vremena koji nam nije jasan, dodeljenu od nevidljivog i nepravednog sudije kome kantar, izgleda, često pogrešno meri. U tvrdoj kori hleba gutati nadu kao dren; da će biti bolje; lepše i mekše među nečijim šakama; toplije među padinama i veće ispred nepregledne pučine. Sve je to varka, mislio je Petar, gledajući u mrku krajiku hleba pored tanjira. Zalogaji se umnožavaju, dok se ljudi smanjuju; između gutljaja i nadanja; dodira i osmeha. Ulančavaju se momenti i dani, meseci i godine na beskrajnom panou života sve dok kora hleba ne postane veća od čoveka samog.

 Gledao je u ženine ruke dok je tromo vukao kašiku od jednog kraja tanjira do drugog. Male, slabašne i ogrubele od dugogodišnjeg rada, tresle su se dok je pokušavala da uhvati zalogaj.

‒ Ih! ‒ izlete joj, čisteći deo bluze gde se ispolivala.

Petar prekide igru kašikom. Udari mu vatra u lice, on se zajapuri stežući ivicu tanjira. Zgrčio je noge ispod stola, stavljajući jednu preko druge kako ne bi jeknuo. Ona je nastavljala mirno da jede, što ga je još više dražilo. Zar ona ništa ne vidi? – pomisli Petar, pažljivo posmatrajući njeno smireno lice s opuštenim obrazima. Odvoji ruke od stola i spusti ih na kolena. Piljeći u svoje nokte, osećao je težinu godina koje su se uvukle u njih i nagrizaju ih kao crvi natrulo drvo; prozori na kući se više ne otvaraju da bi se nasmejali danu, već jer su navikli; jer se mora zbog čistog vazduha, savetuju lekari. Između kreveta i stola pojavio se rascep od zemljotresa pre dve godine,a sto su podupirali kartonom da se ne bi klatio. Zavese na prozorima behu pohabane i pune prašine i mrtvih muva koje su, tu ubijene, ostale zanavek da vise kao kakvi grumeni sitnog uglja na izbledeloj belini vremena. Petar je sve to video i sakupljao osećaje koje su u njemu izazivale stvari koje ga okružuju, kako bi ih pridodao ženinom „eh”. „Eh”- u tome je čitav jedan svet, pomisli on. „Eh” je prvi put kad ju je video na obali, između dve stene kako se ponosno prikazuje moru koje, kao vatreni ljubavnik, priziva je talasima u zagrljaj. Ono je je početak njihovog zajedničkog života; tišina između dodira; nemogućnost spoznaje i neminovnost godina; nestatičnost protoka i tananost osećanja. Najzad, ono je i kraj života, poslednja tačka na krugu samosvesti. Koliko dugo već pokušavaju da objasne život, pomisli Petar. Glupi, dokoni ljudi. Objašnjenje, konačno, krajnje objašnjenje života, razrešenje večne misterije ujedno je i njegov kraj. Dati konačan odgovor na život, znači izgubiti mogućnost iskustva planete.

‒ Što ne jedeš? – upita ona?

‒ Ne mogu. Smučilo mi se – odgovori on, ne dižući pogled sa svojih prstiju.

Njena mirnoća iščeze za čas. Beše to odveć druga osoba, crvenih ušiju i jagodica. Znao je da je čekala povod da ga napadne, previše se toga nakupilo ove nedelje. Sedeo je spreman i čekao talas, već navikao da čuje ono što je i sam znao.

‒ Smučilo? I meni se smučilo, smučilo da jedem ovo svaki dan; čistim kuću u kojoj više nema šta da se počisti i gledam u nemu pučinu ispred sebe. Pa šta? Ćutim i guram dokle mogu, ne žalim se nikome i nosim kamen – vikala je, odmačinjući tanjir od sebe. Umesto što sediš ovde i besciljno gledaš tim vodnjikavim očima u sve oko sebe, mogao si otići s Radomirom do njegovog rođaka i opravljati krov. Svaki dinar je dobrodošao. Ali ne, podosta je to za tebe. Ti čekaj, večno zagledan u bezličnu pučinu i nadaj se da će nas ona nahraniti kad nam moja sestra prestane slati i ovo malo iz belog sveta – završi ona i podiže se od stola naglo odgurujući stolicu. Petar ne reče ništa, izađe iz kuće pognute glave. Ostao je napolju do mraka. Mesec već beše visoko na nebu, kupajući se u moru. Talasi su udarali o stene i lomili se u noći. Čuli su se cvrčci svud po travi, a nerazgovetni glasovi iz ribarskog naselja ispod pričali su čudne priče o životima koje ne poznaje. Sedeo je na litici, čupkajući travke i udišući miris tek pokošene trave.

‒ Petre, dođi – čulo se iz kuće.

Ne bi krenuo da ga ne začudi ženin veseo glas. Uđe i vide je kraj prozora kako stoji pogrbljena nad malim stočićem.

‒ Našla sam stanicu, ali moram da držim prste na dugmetu da se ne bi poremetila – reče ona.

Njihov radio beše star i izlupan. Retko kada je hvatao bilo koju stanicu, te ga već nekoliko meseci nisu ni palili. Ne bi ni sada, da ona ne oseti da je preterala. Beše joj žao današnje vike. I zašto je bila neiskrena? Šta bi ona da je on otišao na nesretni rad? Ovako nije sama, dele i dobro i zlo, gurajući zajedno kamen koji im je život dodelio. Učinila je da se on oseća loše, te ju je zabolelo. Nije znala da mu kaže izvini, da ga pomiluje rukama kojih se stidela krijući ih po džepovima pocepane kecelje. Ali, više od svih reči, volela je prećutno; on je to znao; kao sada.

 S radija se začu mio, tanan ženski glas. Govorila je o Firenci; pređe na Ameriku; nizala su se imena i čudne reči koje oni nisu razumevali, ali to i nije bilo važno. Ona je bdela da ne pomeri prste ni za milimetar, a on slušao osmehujući se. Izgledala je, pomisli on, kao da bdi nad detetom, podnoseći bol u leđima i nogama, pogrbljena, s jednom rukom na njegovom čelu dok je drugu položila uzduž kraj njegovog tela.  Prolazili su minuti u ozarenosti njihovih lica koja su ćutala milinom postojanja. Prestali su da slušaju šta je žena govorila. Zagledani, svako u svoju tačku, pustili su da im glas sa radija miluje ogrubele delove i zaceljuje rane predugog samovanja, utonuvši u čudno magnovenje.  Pred njima se stvori novi prostor. Petar porumene od misli koje su mu navirale, podstaknute glasom koji je dolazio od ko zna gde; javljali su se slušaoci; pozdravljali, a od smeha bi se stara orlupina nakašljala. Najednom, Petar oseti kao da se vinuo iznad sopstvenog tela. Otvoriše se vidici pred njim, raznobojno se prostirući na sve četiri strane sveta. Duboko u njegovom srcu sinu misao o pripadnosti. Nisu bili sami. Život, zacelo, postoji izvan ovog grumena puste zemlje; izvan krševitih, bezobličnih strmina; izvan tupih pogleda ribara i njihovih niskih čela osmuđenih zubatim suncem. Linija na pučini do koje je njegov pogled sezao nije kraj, ona je početak bezbrojnih svetova; početak mirijada osmeha i dodira sa one strane samoće. Glas sa radija uzburkavao je sve više njegov duh, izvlačeći skrivene želje na površinu njegove rozikaste telesnosti. Otići, izusti Petar tiho. Bilo je moguće otići odavde; negde, gde bilo; u šareno naselje gde se ljudi smeju, a galebovi setno preleću krovove od slame; ili u neko od ovih mesta što ih je žena s tananim glasom pomenula. Nije ni važno, ona postoje! Svet postoji, ciknu Petar u sebi, i poskoči naglo sa kreveta. Žena se trže iz zanesenosti i stanica se poremeti. Petar ne obrati pažnju, već zanesen upita: „Šta misliš da odemo odavde?”

 Ona ga pogleda, malo zatečena pitanjem. Postaja koji minut, zagledana u ivicu stola. Petru se činilo da se premišlja; da je i ona, najzad, shvatila vešestranost njihovog položaja; ponadao se da su čuli isto.

‒ Da idemo? – izusti ona najednom. Kuda? Prekjuče smo bili kod Sinđelića, a kod Ristića ne bih. Rekla sam ti da nisam više za trpljenje bilo čije zlovolje. Prošli put mi Jelena reče da ima česte bolove u nogama, teško joj je da sedi. Umorna sam od sveta, dragi, a i on od nas.

Velika, neosnovana nadanja kad su u pitanju tuđe odluke i verovanje u dobar ishod kad smo i mi u pitanju i donekle zavisimo od tih odluka, prečesto se završe  tonjenjem u Ništa; nenadano i naglo. Razrušiše se kule od pocelana; ciličenje stakla ispuni mu sluh te on ogluve od nemoći. Njegov duh, donedavno uzleteo iznad banalnosti svakodnevice, lupi o dno i vrati se u telo zarobljen kao albatros. Oči mu se ispuniše suzama, dok je ona počela da posprema stvari po sobi pred spavanje, za nju je tema bila završena, a njegovo pitanje usputno i bez većeg značaja.

‒ Za nju to ništa ne znači, mislio je Petar. Ništa nije razumela. Glasovi s radija i daleka mesta za nju su puke iluzije; ispunjavanje zdele s vremenom u ovoj bedi od života; daleki su i ona o njima nije htela da misli. Čemu to? Šta ima ona od njih? Petra je dražila njena predaja. Ponadao se kad ga je pozvala, dok su slušali, da su čuli isto. Kako se grdno prevario. Ona je kao krtica, nervozno pomisli Petar, dok ju je gledao kako pere sudove u plastičnoj vangli; navikla na uski tunel; prostranstva je plaše,a svet ignoriše pod pretpostavkom da ne postoji. Za njega, ti daleki ljudi i gradovi živeli su u svoj svojoj velikosti; pulsirali unutarsvetskim pulsom; jednovremeno, uvek, zanavek. Za nju su oni bili trenutak, kao i svaki drugi; on je želeo taj trenutak da rastegne, produži na večnost; želeo je da ga pokriva dok obilazi nepoznata mesta i dodiruje ruke nepoznatih ljudi. Nisu sami, zar to ne vidi?

‒ Ustani da pospremim krevet, vreme je za lezanje.

Petar stade na dovratak, zagledan u visoko nebo. Blagi, letnji vetar milovao mu je lice i mrsio već zamršene vlasi kose. Ona dunu i ugasi sveću iza njegovih leđa. Soba se ispuni mrakom koji ga preseče duž očiju. Kao zakasneli odgovor posle valova misli u njemu, on pogleda ispred sebe u nemu pomrčinu i u sebi odgovori: „Nikuda”.

Legao je ophrvan mrakom. U radiju bi, s vremena na vreme, nešto kvrcnulo. Ubili smo, pomisli Petar, ubili život koji ne smemo da živimo. Ostale su samo reči da pričaju o onome što ne smemo da prevedemo u dela. Okrenuo se ka zidu, zamišljajući ispod veđa drugi svet; onaj u radiju. Ličio je na ženu s umilnim glasom koja se setno smešila moru.

Autor: Miloš Lazarević

Fotografija: tumblr.com

Priča „Sami“ je posebno pohvaljena na konkursu „Sloboda“