22 okt Samba

            Sunce je peklo po užarenom betonu pristaništa koje je iščekivalo dostavu limenih kontejnera iz Evrope. Džinovski teretnjak delile su sekunde od pompeznog ulaska u tovarni lučki terminal. Svakom novopređenom miljom, konture ovog trasnportera postajale su jasnije nestrpljivom svetu koji ga je očekivao. Talas ovacija sa doka zapljuskivao je posadu broda radosnim uzvicima neizdržive želje za otvaranjem teških kontejnera. Prodornim zvucima glasna sirena broda izazivala je besnilo vrebanja u ljudima. Među ovima su se nalazili dileri kola koji su nestrpljivo čekali na višetonski istovar vredne drumske robe. Jedan od njih, posleratni biznismen bujne prosede brade iz koje je kao silos što izbija u sred polja kukuruza, štrčala debela cigara, poče se probijati na silu kroz gomilu sa ličnim obezbeđenjem. S njegovim guranjem komešanje među nervoznim ljudima je ključalo izazvavši razmenjivanje psovki i rafala levih i desnih krošea. Tuča se širila lančano. Rulja je nadjačala arogantnog biznismena i njegove krvlju i modricama prošarane “gorile”. Podigli su ih i bacili u okeansku vodu prljavih dokova. U svojim natopljenim odelima od svile oni su se grčili od oštrih bolova izazvanih probadanjem ledene vode. Pozivima očaja molili su za rukom koja bi ih spasila od gvozdenog gorostasa što se spremao da se ukotvi nad njihovim utrnulim glavama. Dok se sve to dešavalo, zapali su za oko  lučkom radniku koji je posmatrao celu pometnju. Pritrčao je i pomogao toj poniženoj gospodi da se uspenju uz muljeviti zid doka bacivši im gumu za spasavanje. Izvukao ih je u poslednjem trenutku. Sekundu kasnije, postali bi samo crvene mrlje na vodi i hrana za zalutale morske pse u pristaništu. Brod poslat iz Hamburga se usidrio. Rulja je pohrlila ka njemu. Vozila su počela iskrcavanje. Biznismen sa kog su se slivali mlazovi muljave vode, odluči da se oduži mladiću kada je video šta je moglo da mu se dogodi.

“Da nije tebe momak, ja, Čarls Han, bio bih Presovani Čarls. Schnitzel!”- nakvašeni biznismen obratio se lučkom radniku sa tonom krajnjeg poštovanja tvrdim glasom nemačkog naglaska. Mladić, kome nije bilo više od devetnaest godina, poče se ustezati pred Nemcem i njegovim mokrim “gorilama”. Biznismen je prišao pratiocima i šapnuo im nešto. Nakon nekoliko minuta, pred svima njima pojavi se gvozdeni kontejner. Sadržina ovog ogromnog kovčega za mladića bila je misterija. “Momak, ja sam čovek koji ne voli da duguje. Što mi Nemci kažemo, Taten sagen mehr als Wort! Ja cenim delo, reči ne. Vidiš li ovaj kontejner? “- reče Nemac uperivši ruku ka plavom sanduku koji se nalazio ispred njih. U mladiću je kiptala neizvesnost. Nije znao šta da očekuje. “Ovo je za tebe, samo mali vid pažnje. Viel glück momče! Tschüss!” – Bradati biznismen je pružio ruku dečku i snažno je protresao poželevši mu sreću na nemačkom.

Mladić je osećao da će mu srce izleteti iz grudi od uzbuđenja. Stajao je nepomično u hladu kontejnera posmatrajući odlazak  moćnog Nemca koji je preuzeo većinu isporučenih vozila.

Ostao je tako neko vreme, dok se sunce spuštalo, lišivši ga hlada. Našao se sam na pristaništu kraj kontejnera i teretnjaka što je iskrcao robu. Nije ni slutio šta se nalazi u tom gvozdenom sanduku. Nije više bilo redovne galame na koju je navikao kada je istovar u toku. Vladala je grobna tišina. Mladić je posegao za zapečaćenim vratima kontejnera. Zvuk poznate škripe nepodmazane mehanike raspirivao je znatiželju u njegovim rasutim mislima. Otvorio je vrata i ugledao stvar koja mu je promenila život. Zbog nje se više nikada nije vratio na memljive dokove da usidrava brodove. Jarko crvena boja izronila je iz tmine raspukavši se u njegovim očima ostavljajući ga zasenjenog. U središtu nje, zasijao je limeni znak folksvagena. Bio je baš onakav kakvom se divio u nedeljnom izdanju časopisa Cars. Bio je to Volkswagen T1. Srce je počelo euforično da mu preskače… Onesvestio se. Sumrak se natkrivao nad nebom iznad utihnule luke ostavljajući za sobom hladnu pustoš dokova i brodova što su odmarali nakon napornog krstarenja okeanom. Kada se osvestio, zagospodarila je bledunjava mesečina. Nakon što je ustao, ubacio je kontakt ključ u svoj novi kombi. Znao je da vozi. To su ga naučili dok je boravio na frontovima zaraćene Evrope.  Smestivši se na ljubičasto kožno sedište, pritisnuo je mekanu pedalu i dao gas čije će brujanje slušati do kraja života.

Pedesete su predstavljale godine preporoda u Americi nakon Velike depresije kako za nacionalnu ekonomiju tako i za kulturni život Amerikanaca izašlih iz rata. Ova decenija bila je idealno vreme za započinjanje skromnih poslova koji bi malim ljudima, radnicima, otvarali put u veliki svet. Taj period je bio pravi bum za američku naciju. Jačanje države podrazumevalo je stvaranje precizno organizovanog društvenog sistema. Muškarci su masovno počeli da dobijaju poslove, od građevinskih skela pa do najcenjenijih zanimanja za koja su se školovali. Porodica i miran život sa redovnim primanjima davali su motiv vojnicima pridošlim iz rata. Mnogi su morali da se sele u potrazi za američkim snom koji su želeli da okuse. Tokom prvih godina posleratnog stanja posedovati kola, značilo je stajati visoko u preporođenom društvu. Zastareloj i sporijoj železnici opadala je popularnost. Zamenile su je ekonomičnije i brže autobuske linije između gradova. One će zakotrljati točkove na tek izlivenom asfaltu pensilvanijskog autoputa koji se prostire od indijanskih ravnica Ohaja do atlantskih obala Nju Džersija. Jedna od tih linija nastala je nakon vrelog letnjeg dana na džersijevskim dokovima kada se mladi radnik pristaništa susreo sa kombijem iz snova. Baš onakvim iz nedeljnog izdanja časopisa Cars. Folksvagenom T1. Sada je mogao da kroči preko praga vlastitog američkog sna.

Lepak od sveže zalepljenih slova na bokovima crveno-belog kombija parao je čulo mirisa u improvizovanoj drvenoj garaži  u kojoj se nalazio folksvagen od svojih prvih dana boravka u Americi. Mladić je priveo finalna prilgođavanja kraju i spremio kombi za prvu javnu vožnju. Od toga dana, legalno je nosio status međugradskog prevoznika. Kada ga je izveo na ulicu, istog trenutka zavladao je nad svim vozilima slične klase. Napravljen od strane vaskrsle industrijske ikone zapadno-evropskog porekla, volfsburškog folksvagena, ovaj kombi začeo je ispred sebe put posut ružama. Mogao je da smesti čak do osam putnika u dva reda što je predstavljalo idealnu priliku za početak prevozničkog posla tokom fabuloznih 50-tih u Americi. Folksvagenu T1, nije bilo ravnog. Prolazeći raskrsnicama užurbane metropole gotovo bi privukao pogled skoro svakog prolaznika. Kombi je često sakupljao više ovacija nego najnalickaniji ševroleti nomadi koji su krstarili zajedno sa svojim gazdama odevenim u kožnjake. Odmah nešto iznad branika, trešnjasto crvena boja kombija se stapala sa kremasto belim nijansama haube formirajući konture orlovskog kljuna. Kruna ovog malog crveno-belog transportera dugog pet metara se nalazila na samom centru njegovog limenog portreta. Dva srebrno sjajna aluminijumska slova V su blještala pod suncem američkog sna ukrštajući se u krugu zaštitnog znaka saksonske firme. Odbljesaka nikada nije nedostajalo na ovom kombiju, Sambi, nazvanoj po brazilskom okretnom plesu. Izglančanih dvanaest prozora od najizdržljivijeg vestfalskog stakla se pružalo celom dužinom Sambe. Ukrašavali su ih aluminijumski ramovi od lima koji su sijali zajedno sa ispoliranim branikom i hromiranim felnama. Na kraju, središte krova krasila je staklena panorama čiji je pogled pucao na beskrajne nebeske horizonte. Najpre, svaki putnik koji bi ulazio u Sambu prvo što bi uočio, ipak, su bila bela, sveže zalepljena slova na kojima se šepurio vijugavi prepoznatljivi natpis kombija: “Samba Baby’s waiting you for a ride!”

Sva sedišta Sambe su bila okupirana. Motor je upaljen i mladić pobedonosno stavlja nogu na pogonsku papučicu. Proživljavao je lični američki san. Vrele gume blistavog dvotonskog kombija su se zakotrljaje pod pritiskom gasa od četrdeset konjskih snaga. Krstarenje Pensilvanijom na prvom autoputu u Americi, moglo je da počne. Kako su 50-te prolazile, Samba je zagospodarila trasom koja se granala kroz milionski megalopolis sačinjen od: Nju Džersija, Filadelfije, Pitsburga i kvinlendskih Velikih jezera. Za prelaz ove petstokilometarske rute bilo je potrebno od osam do deset sati zbog ograničenja brzine koje je iznosilo 70km/h. Redovnim rasporedom putovalo bi se tri puta nedeljno. Sambi i njenom “dragom” na kraju puta, obično, bio je potreban dan odmora u Klivlendu. Izjutra, ovaj “platonski par” bi naspavan pohitao kući ka Nju Džersiju. Samba je vozila rutom koja je  zahtevala zavidnu spretnost vozača. Vožnja autoputem I-76, nije podrazumevala samo nogu na gasu u jednom pravcu. Deo njegove trase prolazio je kroz krševite Apalačke planine otkrivene u šesnaestom veku tokom španske ekspedicije. Ime su dobile po indijanskom plemenu koje ih je naseljavalo. Serpentine apalačkog puta koje su se izvijale kao zmijsko telo, zalazile su iza kamenih brežuljaka prekrivenim stablima četinara ovog planinsko-domorodačkog kraja. U stravičnim dubinama provalija pomenutog  stenovitog predela, dešavalo se, često, da se ugleda po koja zarđala olupina prevrnutog automobila. Oni koji su se upuštali na Đavolji put, kako su ga nazivali vozači, smatrani su totalnim ludacima. Nekima je nalet adrenalina izazvan dugim vožnjama i rizičnim manevrima  pružao, međutim, inspiraciju. Upravo jedan od takvih se zadesio na suvozačevom sedištu Sambe tokom njenog puta ka Velikim jezerima.

“I say you  my crazy friend! Čovek mora jednom da izađe u divljinu i iskusi zdravu, pa čak i dosadnu samoću. Tako će otkriti da zavisi samo od sebe i tek će onda spoznati svoje prave skrivene moći”- mrmljao je u polu alkoholisanom stanju spomenuti saputnik. “Šta imaš od usedelačkog života i posla za redovni minimalac koji ti jedva daje veknu hleba na stolu? Da mene pitaš, porodica i tako to, ti se danas ne isplati posle hladne Depresije koja nas je osakatila. It’s off the cob dude! Biti lud, okusiti život na ivici sa flašom dobrog burbona u ruci i ne zavisiti ni od koga, to je kuuul! Ni ljubav ti neće pružiti utehu, samo će te ostaviti popišanog da se daviš u sopstvenoj mokraći. Zaboraviće na tebe čim okrenu leđa! Žene su đavoljih ruku delo. They’re a gas man! Jebeš sve to! Na kraju samo uvek ostaje beskrajno nebo, a mi umiremo. Zapamti to. Dobro ti je ovo što ovako putuješ i voziš ovaj busić. Biti slobodan, to je pravi život koji treba udisati punim plućima. To je šamar dosadnom svetu, biti deo “Beat” generacije, biti hipster i izaći iz dosadnog šablona. Poslušaj ludog Keruaka kada ti kaže. Jazz out and be cool dude!”- svakom novom rečju zadah viskija sve je više isparavao iz usta misterioznog suvozača. Prolazili su sati vožnje, ostavljajući za sobom mnoge gradiće, pumpe, indijanske rezervate, šume i još mnogo štošta, što se nalazilo uz traku I-76-e. Uz obale Velikih jezera stajala je i zadnja stanica – Klivlend.  Preostali putnici u kombiju su izlazili na njoj. Već otrežnjeni Keruak, kako je sebe nazivao, pozdravio se sa mladićem koji ga je dovezao u Sambi na željenu destinaciju. “Mogao bi biti stvarno hip ortak. Mislim da ću čak i napisati po koju reč o putu u tvojoj Sambici. Ko zna, možda se ljudi pomame za njom. Nazvaću je “Na putu”. A sada te pozdravljam. Zapamti šta sam ti rekao: “Live, travel, adventure, bless, and don’t be sorry!” Imaš samo ovu Sambu sa sobom i veruj mi ona će te jedina zauvek voleti”- stranac se ciničnim smehom oprostio sa mladićem kome je ovaj posle ostao dugo u sećanju. Kasnije je čuo da se ironični propovednik proslavio u pisanju. Ali, on nije želeo da poveruje u njegove propovedi. Prolazile su godine dok su se kilometri obrtali na vozačkoj tabli Sambe. Svet je već uveliko zakoračio u deceniju slobode i ljubavi širene od raspuštene omladine, boemštine koja se oblačila smešno i pričala o miru protiveći se ratu koji je već uveliko buktao u Vijetnamu. “Make love and not war!”, stalno su to govorili. Zapravo, njihovi protesti, ipak, nisu toliko bili delotvorni uprkos dobroj nameri. Kažu da su oni 60-tih, popularno nazivani hipiji, samo prilično smrdeli na džointe koje su motali i duvali slušajući uz to psihodelični rok. Svaka godina donosila je nešto novo za sobom. To se odražavalo i na Sambu i na mladića. Za njih dvoje 50-te su predstavljale početak i uspon. Isplatile su se godine mukotrpnog rada koje su ostavili za sobom. Bukvalno. Para im nije nedostajalo. 60-te su, pak bile vreme kulturnih promena i društvenog bunta za osvajanjem slobode. Mladiću su već dosadile trake I-76 koja je postajala sve prometnija, a i pojavljivala se nova prevoznička konkurencija. Odlučio je da prekine redovne vožnje. Tražio je nešto novo što bi ga motivisalo. Nešto brže. Nešto luđe.

“Uradi sam” garažom se ponovo širio oporan i neprijatan miris. Međutim, to više nije bio smrad lepka za slova. Zvuk pucketanja lima ritmično je odzvanjao ovom drvenom šupom. Pucketanje je bilo ispraćeno melodičnim šuštanjem pritiska vadzuha od potisnute boje. Samba više nije bila crvena. Bila je iscrtana egzotičnim cvetovima i paranoičnim očima što su piljila u sve što bi ih pogledalo. Na vozilu su se nalazile sve moguće boje. Slivena sprej-farba sa natpisima “Peace” i “Love” zakljanjala je nekadašnji pepoznatljivi moto na boku kombija. Dva ukrštena slova V zamenjena su grbom hipi pokreta, simbolom mira nastalog protestom protiv nuklearnog naoružanja u Londonu 58-e. Snažna erupcija nijansi se prelila po Sambi stvarajući čarobni hipi-bus. Enterijer vozila više nije bio miran i jednobojan kao pre. Prozore su krasili šareni pupoljci cvetova oslikani po zavesama. Sedišta su zamenjena pufnastim jastucima i dušekom prekrivenim dugačkim maramama duginih boja. Mladiću i Sambi je bila potrebna promena. Odlučili su da pomognu pokretu dece cveća, “Meri Prenksters” osnovanom 1964-te, koje su upoznali prilikom uobičajenih međugradskih tura. Samba je cvetala sa novim iskustvom koje je unelo svež šaljivi duh i pozitivnu energiju u nju. Prenksteri su stalno cirkulisali na američkim drumovima. Učestalost putovanja skakala je zajedno sa razvijanjem ovog pokreta. Rifovi popularnih psihodeličnih bendova Vorloks i Džefersona širili su se putevima što su ostajali za točkovima. Svirka gitare je bila svakodnevnica prilikom hipi lutanja po Americi. Bradati gitarista, po imenu Garsija, nije odvajao prste sa pragova metalnih žica ovog instrumenta. Kasnije se ispostavilo da se proslavio u nekom hipi bendu. Bili su vesela družina. Stvarno vesela. Njihov dan nije prolazio bez LSD-a, veštačke sintetisane droge iz laboratorija San Franciska koja se stavljala u usta na komadiću papira. A, sve to, vodio je dugokosi Kesi, glavni poglavica hipi plemena. Cela priča s drogom počela je od njega, na jednom imanju u Kaliforniji, gde su se svi kolektivno drogirali. Od iluzija izazvanih halucinogenom, često su imali napade nasilnosti i manije. Mladić je uglavnom izbegavao njihove dopove esidom, kako su zvali LSD u družini. Nije se osećao prijatno u takvim trenucima, ali u društvu “Veselih šaljivdžija” držala ga je, pak, jedna druga stvar. Ona je bila njegov esid. Posmatrao je pokrete njenih ružičastih usana što su se talasale na bledom licu izveženom od najnežnije svile. Plavi pramenovi koji su padali preko njenih bistro plavih očiju činili su je mističnom i promenjlivom, baš kao i njeno ime, Sizons. U noći prvog dana “Vudstoka”, rok festivala u okolini Njujorka, 69-te, nad nebom su se rasule zvezde. Masa ljudi ležala je pijana i drogirana na poljani pored bine. Sizons i on su uveliko razmenjivali vrele poljupce u kombiju, dok su drhtali od  ljubavi i zadovoljstva što ih je preplavilo. Goreli su od strasti, kao šuma raspaljena zlatnom vatrom neba i vazduha na vetrovitom danu. Činilo mu se da je u iluziji. Nalazio se u plamenu samog erosa, iskonskog raja čulnog hedonizma. Bio je van sebe… “Sizons, ti prokleta prevrtljiva kučko!”- napukli glas njenog neočekivanog pijanog dečka zagrmeo je kabinom. “Iskoristio me je Leni, oprosti mi molim teee!!!”- Sizons je sračunato zajecala kontrolišući hladnokrvno situaciju uglom oka. Leni je ludački počeo da udara bejzbol palicom koju je stalno nosio sa sobom po Sambi. Sizons je poštedeo. Znala je vešto da ga zadovolji. Međutim, to nije bio slučaj sa mladićem koji nije mogao da podnese razočaranje koje mu je servirala njegova telesna muza. Stubovi erosa su se urušavali nad njim. Leni ga je unakazio kao i Sambu. Mladić se onesvestio od tupog udara palice u glavu. Njih dvoje su ostali tako isprebijani i napušteni na poljanama Vudstoka. Mlečnim plaštom pokrio ih je sjaj sažaljenih zvezda. Za njih je to bila duga i burna noć.

           Kapljice su se slivale niz napuklu šoferšajbnu kombija. Imitirale su tok vode kroz razgranatu kišnu deltu nastalu na korodiranim cvetovima našaranog lima. Kiša bi ponekad donosila jedini kozmetički tretman za prašnjavu, dotrajalu Sambu zadnjih godina. Odbrojavala je poslednje časove vožnje. Ni klizavi asfaltni drumovi prorešetani dubokim rupama nisu bili više savladivi ostareloj Sambici. Krajnje godine su krunile prefinjene crte njenog sada, izboranog lica. Niko više nije želeo da se vozi u njoj. Zamenili su je brži i mlađi autobusi. Na putu se počeo hvatati tanak sloj leda. Sudnji čas je stigao i pokucao na vrata. Ostali su sami. Prošlo je nekoliko godina od noći kada je mladića Sizons napustila i kada su se, on i Samba, rastali sa Prenksterima koji su pomrli, većinom narednih godina od sve unešene droge u organizam. Nakon burnog napuštanja “plemena ljubavi” ostali su usamljeni i zapušteni bez imalo novca. Prenksteri su im ukrali svu ušteđevinu. Korozija čamotinje izgrizla je vesele boje Sambe. Nagrizala je i mladićevu, sada već čovekovu dušu. Sve što im se dešavalo proživljavali su zajedno. Bili su odraz jedno drugog u ogledalu koji je počinjao da bledi. U njima više nije ostalo ničega što bi ih ispunjavalo u ovom surovom svetu. Vreme ih je pregazilo, bili su zaboravljeni. Mogli su samo da skončaju, zajedno. Kažu da kapetan uvek tone sa svojom lađom. Čovek je vozio poslednju vožnju sa svojom “dragom”. Krenuli su na put gde ih je čekala gorka sudbina, spremni da potonu.

Osvrnuo se iza sebe. Sve je bilo u punom sjaju i izgledalo je tako novo i lepo. Kabina Sambe ponovo je bila ispunjena putnicima. Njihovi pogledi su prkosno, a opet ironično bili uprti u čoveka za volanom. Horski su pevali stihove bluz hita 70-tih koji se vrteo na Med radiju.

“If you have ghosts then you have everything
If you have ghosts then you have everything
You caan sayz anythinggr you want
And you can do doo anything you wantt to to do
If yoouou have ghostsss then you have everythinggg
Wine neverrr does that
Wine never does tthat
You can call it surprise, there it iss
And a partt of it is meee
Wine never does thaaaat…”

Zvuci pesme su sve snažnije odzvanjali u njegovoj glavi razbijenoj od njihovih odjeka. Neka neurotična škripa se širila kroz Sambu i čoveka. Zasenio ga je blještavi zrak. Nije više video kuda vozi. Gubio je kontrolu nad Sambom. Panično je okretao volan ispuštajući samrtne izdahe. Ona škripa je poprimala jasniji oblik. Podsećala je na zvuk sirene kakav se može čuti na pristaništima. Osvestio ga je jedan iznenadni trzaj.

         Teretni brod je prodornom sirenom najavljivao ulazak u pristanište. Sunce je žarko usijalo glave prokuvaloj grupi ljudi. Gomila je iščekivala kontejnere u kojima su se nalazila naručena kola. Gospodin bujne prosede brade, u svilenom odelu, sa debelom cigarom u ustima se probijao nervozno kroz gomilu. Ličio je na biznismena. Pratila su ga još dva čoveka, njegove “gorile”. Izbili su na čelo. Svi lučki radnici su pripremali konopce za vezivanje broda na dok, osim jednog. Jedino je on stajao u hladu kontejnera i nemo posmatrao okolna zbivanja. Delovao je pomalo zbunjeno.”Hej Džone, kako to da mi stalno crkavamo, a onaj besposličar stoji tamo i gleda u prazno? Majster bi trebao da mu da otkaz.” Novi radnik luke zavidno je priupitao kolegu posmatrajući mladića u senci kontejnera. Ovaj drugi mu sa strepnjom tiho odgovori.”Pusti ga, ne treba se petljati sa tom sortom. Kloni ga se. Kažu, da je još kao mali bio napušten od roditelja. Niko mu nije preostao, pa je otišao u rat. Međutim, nekim čudom je ostao živ. Tamo mu se valjda dogodilo nešto grozno.  Samo gazda zna pravu istinu. Sažalio se na njega i od posle rata on je ovde na doku. Nismo mu nikada prilazili, ali se tako priča. On ne govori o tome, pa kad razmislim malo, on nije ni proustio reč nikad osim kada je bio u nekom svom svetu. Mnogi ga vide kako uveče tumara po pristaništu. Sa tipom nešto nije načisto. Ovako među nama, da ti kažem, čini mi se da ima neku vrstu ludila, doce je zovu šizorfenija, mislim.  Gotovo sam ubeđen u to. Vino takve stvari ne pravi kod čoveka. Često ima neke čudne tripove. Vidi stvari koje ti i ja ne vidimo, duhove i tako to, znaš na šta mislim. Skoro svaki dan iznova umišlja da vozi neki autobus, Samba ga zove. Zato, mi ga ovde, u šali zovemo Ludi Samba ”.

Mesečina se spustila na dokove. Završila se još jedna vrela i teška nedelja na pristaništu. Svi su otišli svojim kućama ostavljajući iscrpljene brodove da se odmaraju za novi dan na okeanu. Mladić je stajao na ivici jednog doka posmatrajući odsjaj zveda koji je tonuo u purpurnoj izmaglici okeanske vode. Na njenom mističnom horizontu on i njegova “draga”- Samba su se spremali za večnu vožnju.

Autor: Teodor Vasić

Izvor: Stav Mladih

Fotografija: favim.com