10 maj Šakom o raf

Ja sam vam, bre, intelektualac! Ko vas jebe, sve! Kapitalce, ekonomiju, društvo, zemlju, sve! Niko mi ni od ortaka nije ostao. Ostavljam sve otključano. Gotovo, uzimam ključeve i krećem na dno. Idem da kupim vutru, da se razvalim, da se ošišam kao Sid Višis, iako sam žensko, da konačno istetoviram onu gitaru na članku. Uzimam pravu gitaru i bežim iz ovog smrdljivog sveta, idem u smrdljivi lokal. Da sviram bluz do besvesti dok mi se prsti ne raskrvare. A onda pokupim lika i odem sa njim, nekoga ko liči na Roba Lova, recimo. Odemo kod njega na gajbu. Pa ga kresnem. Pa se ispovraćam. Pa se jutro posle išunjam polako iz sobe, da ga ne probudim. Iz sobe iznesem samo prljavi sako i martinke. U majici sam i gaćicama, obukla sam sako i čizme na bose noge. Jebote, napolju je hladno. Pet je ujutru. Ja palim džoint koji se našao u džepu. A inače ne pušim, ali ovaj mi stvarno prija. Idem ulicom i imam neki poluretardiran dečji kez, jer sam jebeno dete! Zadovoljna šta sam uradila, zadovoljna na svog Hamleta koji je izašao iz ljuske oraha. Ja sam jebeni kralj svojih snova kojima upravo hodim! Tetovaža malo boli, izdržavam. Ne javljam se na posao, jer je usran, jer nisam završila faks da bih radila kao prodavačica u butiku. Za to moraš da imaš takav sklop svesti. Ja nemam ni jebene pantalone! Proživljavam jutro, konačno sunčano i sve mi je kao jaje na oko. Srećna sam, i to je ono što mi je trebalo. Evo vam ga svima srednji prst, drkadžije! Da, tako će biti. Baš tako. Detaljno sam opisala i zapamtite, kad crknem, ‘oću ovo da mi stoji kao epitaf. Epitafčina! Kakav život je trebalo da živim umesto ove kanalizacije u koju sam upala. Jebeni papir se cepa. Grafit je otupeo. Trebalo bi da zarežem olovku. Čekaj, ne mogu sad. „Dobar dan, izvolite. Ceo ovaj raf  Vam je na sniženju, pa ako treba pomoć…“.

Autorka: Marija Miladinović

Fotografije: weheartit.com