30 jan Sahrana

Jedan od najboljih drugova mi je pisao.

„Imam loše vesti. Ocu je pozlilo u teretani.“

„Kako mogu da pomognem?“

„Prepuklo mu je srce. Sahrana je sutra u 13h.
Bez obaveza, znam šta si prošao.“

„Dolazim. Sada nema zatvaranja u sobu. Idemo u šumu, potom gledamo Indijanu Džonsa.“

„Da, da…“

Sedeli smo u istoj klupi, kao i naše majke.

Dočekao sam ga ispred kapele u deset i dao mu upaljač da ocu pripali sveću.
Narod je polako počeo da se okuplja.
Navukao sam mu na ruku brojanicu sa Hilandara koju sam dobio na poklon
od studenta teologije u vozu.

„Uvek se desi najboljima“, šaputali su ljudi.

Pop je pojao. Mahao je kandilom.

„Oče, oprosti nam grehove naše…“

„Koje grehove?“, šapatom sam upitao poznanika koji je doputovao iz Vršca.

„To je za one koji ih imaju.“

„Njegov otac ih nije imao.“

Na silu sam se prekrstio, iz poštovanja.

Povorka se kretala, spustili su kovčeg, drug je održao govor.

Pošao sam ka stanu
i pripalio poslednju cigaretu.

Autor: Marko Antić

Fotografija: weheartit.com