16 maj SAČUVANI TRENUTAK

Violeta je izašla iz dnevne sobe, ostavivši Jovana da u samoći ispije poslednji gutljaj kafe. Jokac je posmatrao istaživački prostoriju iz koje nekada nije izbijao po čitav dan.

Malo toga se promenilo u sobi u kojoj je najviše vremena provodila pokojna Milena Sekulić, Vikina majka. Kao i pre šest godina – zidovi su u boji bresaka, stolice zelene, Milenino cveće je na istom mestu – šareni, raste (podsetnik da se život nastavlja i bez onih koji su otišli). Na komodi pored fotelje na kojoj je Vikičina majka udahnula svoj poslednji dah među apstraktnim saksijama, oslikanim šućurkama, tik uz srebrni budilnik nalaze se dve fotografije (još jedan dokaz nekadašnjeg postojanja). Jovan se pobožno približio jednoj od njih. Razmišljao je kako događaji nastavljaju da žive svoj sasvim drugi život nakon smrti – ostaju sačuvani na slikama.

Čudna je stvar kako su ti tanki, šareni papirići priča za sebe, potpuno različita od one koja se dogodila za vreme bljeska blica. Fotografije prevazilaze smrt koja je obećana svima na dan rođenja. Pre nego što se to obećanje obistini svi živi se nadaju da će se nešto dogoditi – romantične ljubavi, istinska prijateljstva, radost građenja porodice – težnje da se dostigne i ostvari ono što život čini značajnim. Sve krupne i sitne dragocenosti postojanja zamrznute su u četvrtastom prozoru – koji otkriva mnoge istine, a maštom gledaoca kreira svet iluzije i uverljive laži.

Milena Sekulić je na fotografiji koju je Jovan držao u rukama imala zagonetan osmeh poput onog Mona Lizinog. Iza nje se prostiralo jezero boje žada, koje je bilo u potpunom umetničkom saglasiju sa očima žene sa slike.

• Tog dana sam bila jako zabrninuta – začuo se glas iza Jovana.

Jokac se uznemireno okrenuo, a u fotelji je sedela Milena. Nije se dao zbuniti, seo je prekoputa pokojnice i radoznalo ju je posmatrao. Nastavila je – Želeli smo da se uselimo u tek renoviranu kuću. Nisam znala da li je ta odluka dobra za moju porodicu, za Violetu… Ispostavilo se da smo postupili ispravno. Srećna je ovde… Delujem tako bezbrižno, a istina je da mi nije bilo lako, no da te ne zamaram tom pričom…

Milena je posmatrala Jovana sa neobičnom smirenošću. Htela je još mnogo toga da kaže, ali ona je otišla, a fotografije su ostale da nude novo tumačenje i nove istine…

– Moj svet je mir… Ali… Ova moja mi baš ne da da se u potpunosti odmorim. Tom prilikom njen izraz lica bio je istovetan onom sa fotografije.

Jovan je prineo šoljicu usnama. Hteo je nešto da je pita, ali se predomislio.

– Sve je isto. Tradicionalno ispijate kafe i vodite beskrajne razgovore. Pre nego što sam umrla moj život je bio ispunje ljubavlju, smehom i prijateljstvima. Često se osvrnem unazad… Uvek sam znala da ste sigurni sve dok imate vašu priču i te dve šolje.

Jokac je uspeo da prevali preko usana – Jeste li sada srećni?

Pokojnica je posmatrala šućurku koju je oslikala mesec dana pre smrti. Blaženo se nasmejala, a zatim pogledala Jovana pravo u oči i odgovorila – Nisam nesrećna…

Iz druge prostorije začuo se Violetino pevušenje. Jovan je na trenutak skrenuo pogled sa pokojnice i kada ga je ponovo usmerio ka fotelji Milene nije bilo na njoj.

 Vratio je fotografiju na staro mesto. U njegovim mislima ostala je zapitanost, ali posve nestandardna; to je ona vrsta zapitanosti kakva ostaje nakon razgovora živog sa umrlim.

– Jokac, kako mi stoji ova košuljica? Je l’ da da samo ja mogu ovo da iznesem? – veselo je upitala Violeta na vratima dnevne sobe. Hajde, da me slikaš, ovo mora da se zabeleži…

Jovan je pripremio kameru na mobilnom telefonu, a Viki je zauzela jednu od svojih standardnih poza za slikanje…

Autor: Vladimir Janković

Fotografija: favim.com