Sa strahom i verom pristupiše

4. октобра 2013.
Zakoni! Kanoni! Pravila! Sistemi! Pravde i nepravde! Kao da je život računica, puka jednačina od svega poznatog što se sabira, deli, množi. I oduzima! Narod voli da oduzme sve što se oduzeti može.
Posvećeno Mariji
 
Tako da poginu grešnici od lica Božija,
a pravednici da vozveseljatsja!
                                                                                                                Pashalne stihire

 

Tamnica u podzemnom hodniku sudnice. Devojka sa lancima na nogama i rukama stoji pored prozora. Poderane su joj haljine. Kosa neočešljana. Bosa je. Čuje se cika pacova i kapljanje neke crne smradne vode po zidovima. Iza devojčinih leđa stoji sudija. Odeven u crno. Oko vrata mu zlatan lanac. Na prsima veliki krst. Na krstu slika razapetog Hrista. Na desnoj ruci brojanica.

– Kaješ li se? – upita sudija devojku.

– Ne. – odgovara ona tiho i smireno.

– Ali, ovaj narod čeka tvoje pokajanje.

– Ne. Nemam za šta da se kajem.

– Razmisli! Činiš ono što je gore po tebe!

– Razmislila sam.

– Narod tvrdi da ti treba suditi.

– Sudite.

– Pokaj se! Još nije kasno!

– Zalud. Lagaću ako udovoljim narodu.

– Ali, ti nikako ne poričeš svoj greh!

– Ljubav nije greh!

Sudija ućuti za trenutak, pa nastavi:

– Voliš li ga?

– Da.

– Ne možeš voleti čoveka koji za ljubav nije izabran.

– Zašto? Kako? On sam propoveda o ljubavi.

– Istina. Ali, on se odrekao ljubavi.

– Nije li to veći greh? Kako se može odreći ljubavi, a da druge o ljubavi uči?

Sudija sagne glavu kao poraženi ratnik. Prođe pored devojke. Stane ispred nje. Zanjišu se zrna na njegovoj brojanici. Devojka pogleda sudijinu desnu ruku. Sudija ne progovara. Smišlja odgovor na njeno pitanje i nervozno promrmlja:

– Ja ne mogu da ti objašnjavam zakone.

– Zašto ste, onda, tu?

– Samo da sprovedem zakon po volji naroda i Boga.

Opet nastade tišina.

– Plašiš li se? – upita sudija.

– Ne.

– Znaš šta te čeka… Zar se nikako ne plašiš?

– Zašto da se plašim? Koga? Ja poznajem istinu, a narod… Kako mu volja…

– Razmisli, molim te! Još neki sat je ostao.

– Razmislila sam. I shvatila.

– Šta si shvatila?

– Ovaj svet, navikao da se poziva na milost Boga, samo nemilost čini. I kiti se lažnim licima, nepostojećim vrlinama, kojima se broja ne zna. Ovaj svet postao je neljudski otpad, đubrište razvrata i izopačenih navika. I ovaj svet željan je suda i suđenja. Voli da sudi. Ali, nikada ne sudi sebi. Ovaj svet nikada neće stati pred ogledalo, jer bi se na smrt preplašio svoga lika. Zato svake godine bira grešnika. Sasvim slučajno nekada izabere jednog. I taj jedan će na svojoj koži poneti smrad ovoga sveta. I taj izabarani biće poslat nekom Bogu na istinu. Tada će svetu biti lakše, ponosno će dočekati jutro, jer grešnika nema. Pravda je zadovoljena. Kratko će trajati blaženstvo i mir. Suviše kratko. I svet će odmah krenuti u potragu za drugim, novim grešnikom…

– Smatraš da je narod nepravedan?

– Nepravedan. Sasvim.

– I ti si deo naroda.

– Da. Zato još više žalim. Tamo, u tom narodu su mi otac, majka, sestra, brat… Uzvikuju. Vesele se. Optužuju. Posle mene će naći nekog drugog. Govoriće da vara, laže, krade, bludniči, ubija, da propoveda jeres. I biće im nebitno je li muško ili žensko, je li star ili mlad. Samo će žuriti da ga sprovedu tamo, tamo gde se i danas od prvog mraka čuju glasovi pijanih, ludih i uplašenih. Tamo na onom strašnom mestu koje nazivate Trgom slobode, a koji je Trg mučenja!

– Narod je pravedan, čist i jedini sposoban da bira. Ja se po zakonu ne pitam mnogo.

– Zakoni! Kanoni! Pravila! Sistemi! Pravde i nepravde! Kao da je život računica, puka jednačina od svega poznatog što se sabira, deli, množi. I oduzima! Narod voli da oduzme sve što se oduzeti može.

– Zakon kaže da treba da stradaš! Zgrešila si. Ne kaješ se. I krivicu ne priznaješ. Još svoj greh nazivaš ljubavlju. A ja ti nudim pomoć.

– Nudite mi laž!

– Uskoro će svanuti. Za manje od sata izbiće sunce.

Devojka se primakne prozoru. Čuju se pesme iz daljine. Psovke. Podvriskivanja. Smeh žena. Lupanje čaša uz muziku. Bezobrazna uzvikivanja muškaraca. Tu su. Pristižu. Svi su izašli na ulice. Kuće su prazne. Svi čekaju grešnicu. Počinje veselje.

– Marija… – sudija uhvati devojku za ruku – Žao mi je. Da mogu sam, da je do mene… Možda bih… Mada, ne razumem te… Samo jedna reč! Oprostili bi ti! Samo jedna reč!

– Reč nije zrno prašine da se izgubi na vetru. Reč je kao živo biće. Umre kad se izgovori. Okameni se u vremenu.

– Suludo činiš, devojko! Samo im reci da se kaješ!

– Ali, ne kajem se. Evo, po ko zna koji put ponavljam. Ne kajem se…

– Neka! Pusti sad to što osećaš. Niko sem mene neće znati. Oprostili bi ti. Imaš još vremena. Evo, ja ću! Ja ću izaći pred njih! Samo mi dopusti! Ja ću slagati umesto tebe! Zašto dižeš pobunu?

– Moja reč nije pobuna, već odbrana! Ja ne napadam, ja se branim.

– Čime se braniš, dete? Ruke su ti prazne i gole. Kad te pustim među njih, poješće te kao da si parče mesa. Rastrzaće te. Već su pijani i poludeli. Znam ja taj narod.

– Zašto činiš po njihovoj volji?

– Mnogo ih je, a ja sam sam.

– Plašiš se?

– Da.

– Boga?

– Ne Boga. Plašim se ljudi.

Sudija spusti glavu i zaplače.

 

1081193_10201937749071743_2005950518_n

 

Izveli su je. Do podneva je sve bilo svršeno. Momci su odneli telo grešnice na đubrište, ostavili je da je nanjuše gladni ulični psi. Ali, pre mraka, pre zavijanja pobesnelih pasa, neki pogureni prosjak je šetao na đubrištu. Tražio je telo devojke. Uzeo ga je sa zemlje, podigao sebi na ramena, ispravio se u leđima i odneo ga nekud. A tamo na Trgu, negde posle ponoći, zasijala je neka čudna zvezda. Prozori su prekrivani tamnim zavesama. Žene su vračale u kućama, sklanjale oči od jake svetlosti, misleći da se grešnica koja je danas kažnjena pretvorila u vešticu i da će kugom ili kakvom drugom bedom ceo grad pomoriti. Muškarci su se u trežnjenju i strahu sablažnjavali, govorili da će satana sići na zemlju. Ceo grad je prorokovao zlo. Izmešale su se molitve sa besom, blagoslovi i kletve, pojanje i vriska. Kao da je čitav svet silazio sa uma. Na kraju grada, u mrklom mraku, trčao je maskirani prosjak i nosio telo devojke. Jurio je, držao telo pokojnice, osećajući da je još vrela, i osećao je da se krv sa nje sliva po njegovom telu. Osetivši kako joj je koža meka i nežna, počeo je da plače. Trčao je i šaputao:

– Anđela Božijeg smo razapeli!

Prosjak je išao sve brže. Nije zastajao. Nije imao vremena da spusti devojku, da je izbliza pogleda, možda da joj umije lice. Ili da je poljubi tražeći oprost. Žurio je da je sahrani. Morao je da se vrati u sudnicu pre svitanja.

 

Autorka: Mirjana Zarić

Fotografije: deviantart.com,

 

O pripoveci:

-Na literarnom konkursu Petog međunarodnog festivala poezije i kratke priče “Joan Flora”, u kategoriji odraslih za kratku priču, pripovetka Sa strahom i verom pristupiše osvojila drugo mesto u maju 2013. godine.

-Na literarnom konkursu FLERT 2013 (Festival lepe reči Titel), koji je organizovalo Društvo srpsko-ruskog jedinstva ,”Titel” povodom Evropskog dana jezika, pripovetka ,,Sa strahom i verom pristupiše’’ našla se među odabranim proznim radovima u kategoriji ,,studenti’’ u Titelu, avgusta 2013. godine