28 sep Sa moje leve strane

Od kada je poznajem, imam problem sa kontinuiranim nedostajanjem, ali već sam pisao o tome. Sada hoću da pišem o njenom liku u mojim očima, i osećanjima i namerama koje imam prema njoj. Pisaću o njoj kao o uzroku nespavanja, kardiovaskularnog nemira, pojačane apstrakcije i potrebe za osvajanjem, i sve to krajnje realno, bez preterane patetike i literarnih dekoracija, objektivno koliko god bude moguće.

Da, ona zaista jeste divna mlada žena, fina i nežna, mada ne od onih koje više glume da su dame nego što to zaista jesu, i ne od onih krhkih koje muškarac uvek mora da spasava od nečega i nosi na leđima.  Lepa je i likom, i stasom, i duhom, ima srce žene-ratnice i sigurne ruke koje umeju da drže i cvet, i mač.  Ume sama da bije svoje bitke, spretna je i odvažna kao prava Amazonka, gladna uspeha i pobeda. Verujem da su njeni dometi visoki, da može ostvariti mnogo toga, i kada bih mogao nečemu da se nadam, nadao bih se da ćemo se boriti zajedno, jedno uz drugo, da zna da nije sama, da joj čuvam leđa i pazim da ne posrne. Želeo bih da budem uz nju i ne dozvolim joj da uzmakne kada borba postane teška i kada pomisli da nema više snage, da joj rasteram sve sumnje i kažem joj da nema bitke koju ne može dobiti, da je dovoljno jaka da pobedi čak i samu sebe, da iznova osvane kao nova zora i zasija jače nego ikad. Voleo bih da uvek bude sa moje leve strane, na mestu bele kraljice, jer njoj to mesto sasvim pristaje, i uradio bih sve što mogu i ne mogu da se te moje nade ostvare.

Kada razmišljam o njoj, razmišljam o vrednostima skrivenim pod njenom telesnom lepotom. Da sam malo bolji matematičar nego što jesam, zanimalo bi me da izračunam koliko iznose obim njene duše i zapremina njenog uma, pa bih pomnožio te dve veličine, i verovatno kao proizvod dobio neki novi kosmos. Da sam malo bolji fizičar nego što jesam, s tom računicom izazvao bih novi Veliki prasak. Želim da pričam sa njom o  raznim temama, od kuvanja i treniranja, do etike i metafizike. Želim da vodimo duge i zanimljive razgovore o životu na Mesecu, hemijskim reakcijama, nadrealizmu, pandama, Napoleonovim osvajanjima, odnosima između dve Koreje, i svemu ostalom. Voleo bih i da ovladamo neverbalnom komunikacijom, da možemo, kada ukrstimo poglede, da razmenjujemo misli i emocije bez reči, da čitamo jedno drugom istinu iz očiju, i da provedemo živote istražujući sve moguće nivoe telesne i mentalne bliskosti.

Često mislim na nju, jer mi konstantno nedostaje, i želim da znam da li je dobro, da joj kažem da mi fali i da imam mnogo planova za nas. Kad-kad mi dođe da je uzmem za ruku i odvedem na dug i dalek put, preko planina i okeana, kroz džungle, prerije i tundre, da dižemo revolucije po svetu, krotimo nemirne vulkane i besne talase, plešemo na vetru i kiši, slobodni poput orlova, srećni kao potomci Sunca. Kad-kad mi dođe da je zagrlim i poljubim, i da to traje večno; da je nasmejem i oraspoložim, i da to radim večno; da izgradimo naš intimni svet, i da nam on bude večnost. Hteo bih da sa njom probam sve, a zbog tog kontinuiteta nedostajanja ponekad imam subjektivni osećaj da prolaze vekovi, jer ne znam baš mnogo o strpljenju, i preduga mi je svaka merna jedinica vremena koja me zatekne bez nje. Ipak, umiri me kada se setim da sam ja nju čekao 28 godina, da sam je čekao ni ne znajući da je čekam i da će jednog dana doći. I šta onda za mene znače još jedan dan, mesec ili godina? Ništa, sada kada mi je puno srce zbog nje, kada mi je dah dublji zbog nje, kada mi se život čini lepšim zbog nje. Iako mi nije prijatno, sada je čekanje sitnica, i, ako treba, postaću najstrpljiviji čovek koji je ikada hodao svetom. I stajaće mi brada ko Isusu, postaću mesija i propovedaću strpljenje kao najuzvišeniju vrlinu. Čekaću da zauzme mesto sa moje leve strane, mesto bele kraljice, jer to njoj sasvim pristaje, i jer je vredna čekanja.

Autor: Milan Jokić

Fotografija: weheartit.com