16 maj S vremena na vreme

Vrati mi se tako prošlost s vremena na vreme. Stane na trem ispred kuće, malo se šunja da izvidi situaciju pa pokuca na vrata. Tiho, nečujno, pa sve jače i jače. Da znam da je došla.

A kako i ne bih.

Prepoznam je po mirisu, po bojama, prepoznam je po hodu i glasu.
Na kilometar.
A ne na metar ispred ulaznih vrata.
A onda zazvoni.

Probudi neka davna sećanja, osveži ih i vrati u život kao da nisu ni nestajala. Kao da nisu bila zatrpana u tom haosu u mojoj glavi. Samo iskoče ponovo, i onda sve ispočetka. Zauzme mesto, zavuče se pod kožu i neko vreme ne izlazi, sve dok ponovo ne nađe razlog da ode.
Ode brzo. Brže nego što je došla. Istrči na ulazna vrata i izgleda kao da se nikada više neće vratiti. Ne pozdravi se, samo ostavi one uspomene u amanet, da ih pričuvam za sledeći put.

Zna ona dobro da će ponovo doći.

Prošlost voli da se meša u sadašnjost i kvari budućnost. To joj je najveća mana. I to je što te čini slabim, krhkim pred njom. Što je dočekaš svaki put na tim vratima raširenih ruku i čekaš da ti uskoči u zagrljaj, da ti zakorači u život, još taj put. Pustiš je da regeneriše ono korenje koje se i tako razvija godinama, pustiš da poraste i zavuče se u svaki deo tela, još dublje. Pustiš da se zapetlja.

I tako ona iznova i iznova nađe svoje mesto, procveta, a onda se ugasi kao što jesen ugasi leto. Pobegne i nema je. I čekaš je ponovo. Kao što čim krene jesen čekaš novo leto.

Sve do sledećeg leta. Sve do sledećeg dolaska.

A ti ostaješ sam. Kao usamljeno i ogolelo stablo. Ostaješ prazan, otupeo od bola i praznih reči, bez tračka emocije i nade. Hladan, nepoverljiv i oštećen. Emotivno hendikepiran. Svakim njenim dolaskom sve više i više. Prestaneš da osećaš, prestaneš da dišeš i da se smeješ, jednostavno oguglaš na ljude i život koji juri oko tebe.

Dok prošlost ponovo ne zakuca na vrata i vrati ono proleće.

Autorka: Katarina Mitić

Fotografija: tumblr.com