07 mar Rukopisi ne gore

Za manje od tri sata, začuće se zvuk koji me opominje da je novi dan spreman da ga osvojim. A mene je noć osvojila, ne da snovima da me omame. Gledam u policu sa knjigama iznad svog kreveta. Promenila je svoj oblik od težine moćnih misli koje su u njima. Često mislim kako će me zadesiti ona Miljkovićeva: ‘’Ubi me prejaka reč’’, ako još jedna knjiga nađe svoje mesto u tom čuvaru pisane reči.

Otvaram prvu stranu svoje omiljene knjige – Majstor i Margarita, Mihajla Bulgakova. Vanvremenska priča o ljubavi, o dobru i zlu. Opšta mesta u literaturi, bar se tako čini. Kroz taj roman provlači se ideja o besmrtnosti duše, ljubavi i stvaralaštva. Od prvog susreta sa ovom knjigom, stalno se vraćam na jednu rečenicu iz romana – Rukopisi ne gore. I zaista je tako. Sve te moćne misli, zapisane kroz vekove u literaturi, negde su u nama, ‘’izvučemo’’ ih iz sebe, onda kad nam ‘’zatrebaju’’ da nas uteše ili usmere.

Ako poželimo da zazovemo   neke prošle trenutke, sećanja će nas vratiti, ali da li ćemo povratiti taj osećaj ili ćemo ga izgubiti, ako ga nismo ostavili kao trag na nekom papiru, u nekom dnevniku, ili apsolutno neromantično, otkucali i sačuvali kao Word document u folderu Pisanije jednog Piskarala.

Zašto pišemo? Najčešće mislim da kroz svoj rukopis bolje razumem sebe i svoje osećaje. A onda i priznam sebi – teško izražavam svoje emocije. U gluvo doba noći, kada svetlost dopire samo sa ekrana računara, kada se sve što me okružuje izgubi, ili ga ja sakrijem od sebe same, ja tražim sebe samu u rečima, napisanim, neizgovorenim. Da li zbog noćne tišine lakše čujemo sebe, ili smo jedino tada dovoljno hrabri da prihvatimo svoje misli, čežnje i nemire?

Nekada strepim da ću sebe previše razotkriti, pa bežim od misli koje naviru sa svih strana. Valjda je najteže suočiti se sa samim sobom. Rekla bih da ne možemo reći: ‘’Ja sam uvek ista.’’. I pred sobom nismo uvek isti, a od drugih često zaziremo. Valjda je to stvar poverenja. To je ono što nas sputava da se nekom prepustimo. Nekada i sebi uskratimo poverenje iz straha da ne padnemo, a onda shvatimo i pad je dragocen, jer je let onda lepši.

Drugi nas ‘’čitaju’’ bolje. Valjda na licu piše više no što želimo, ali mi to ne vidimo. Sebe možemo sagledati tek onda kad nas drugi ne vide, kada sebi dopustimo tu slobodu da se zaista ugledamo, bez ogledala, samo snagom svojih misli.

Naša je misao brža od prstiju, nešto od onoga što u sebi nosimo, izgubiće se, ali će neka čežnja, neki nemir, neki nespokoj, neka radost, neka setna misao, neko razočaranje, neka ushićenost, neka bol, neka nada, neko maštanje, neka želja, neko kajanje, neko iščekivanje, ostati zabeleženo, jer rukopisi ne gore. Mogu nas vratiti u taj doživljeni trenutak, mogu potaknuti uspomene, mogu izazvati suze i osmehe, mogu izazvati žal za onim prošlim ili onim nedoživljenim.

Velika je moć osećaja. Oni pokreću misao; misao pokreće prste, prsti stvaraju reč. Reč je moćna kao  i osećaji, ako su oni ti koji je pokreću.

Autorka: Ivana Cekić

Fotografije: tumblr. com