17 okt Rondo

26. oktobar, 1993.
Verona, Italija

Iz sna me je prenuo zvuk telefona. Bunovan, uspeo sam da se okrenem i pogledam na sat: sedam i petnaest. Napipao sam naočare u mraku i stavio ih. Telefon nije prestajao da zvoni. Pridigao sam se u krevetu i podigao slušalicu.

‒ Dobro jutro, da li razgovaram sa gospodinom Antonijom Soldanom?

‒ Da, ja sam, izvolite? – sve mi se više bistrilo u glavi.

‒ Ovde načelnik klinike „Novi život“, Đakomo Leonkavalo.

„Hm, Leonkavalo? Ruđerov praunuk, čukun-unuk ili neko dalje koleno?“ pomislio sam i nasmejao se.

‒ Da, slušam Vas, kako mogu da Vam pomognem?

‒ Vidite, noćas je na prijemno odeljenje dovežena osoba po imenu. . .

Čovek je nastavio da priča. Ali ja nisam želeo da ga slušam. Nisam želeo to da čujem. Mozak i svi udovi počeli su da se parališu.

‒ . . ., stoga bi bilo dobro da odmah dođete. Halo, gospodine Soldano, halo, da li me čujete?!

                                                                            ***

Vrata terase su izgleda ponovo ostala otvorena. Ispivši čašu vode, otišao sam u dnevnu sobu. Vrata jesu bila otvorena, ali nisu ona bila izvor lupnjave, već staklena vaza. Razbijena je ležala na podu pred Njenim nogama.

‒ Nikada je nisam volela. Govorila sam da mi je omiljena, samo zato što se tebi nije sviđala.- zelene oči besno su sevale na moje. U dugoj beloj haljini, plave kose i rumenih obraza izgledala je lepše nego ikada.

‒ Znaš li zašto sam onog dana otišla?

Uistinu, nisam nikada znao, i dok nije pitala, možda se ni sam ne bih setio da je pitam. Možda i nisam želeo da znam.

‒ Ne, ne znam, nisam znao tada, a ne vidim zašto bih morao da znam sada.

Prišla mi je i obišla krug oko mene pažljivo me posmatrajući.

‒ Ofucao si se, znaš? Pamtim te u boljim izdanjima. Da ti nije ona iscrpla snagu? Postao si tipičan moljac koji zna samo za sebe, svoja dela, svoju muziku i svoju prokletu violinu!

‒ Nije prokleta! – procedio sam kroz zube.

‒ Prokleta, prokleta dragi moj, nego šta nego je prokleta! To kaže legenda, to kaže svet, to kažem ja! Dobro znaš šta je meni uradila. Rekao bi čovek, pa šta, kome bi običan komad drveta mogao da naudi.. Samo ne znam jednu stvar: zašto ja? Zašto ne ti, jer, avaj, ti si taj koji je povezan sa njom od prvog dana kada ste se „sreli“. Kako ono rekoše: „Ova violina ne biva birana, ona bira umetnika dostojnog nje“, tako mili? Ili je možda trebalo da ti napraviš jednu po istom principu, a?

‒ Zaveži! Ne svaljuj krivicu na mene. Ja nemam nikakve veze sa tim.

‒ Tako je muškarčino, beži od odgovornosti! Nisi ti kriv, ja sam samu sebe naterala da odem!

‒ Šta hoćeš od mene? Zašto si kog đavola dolazila?

Hodala je graciozno po sobi i zaustavila se ispred zida na kome su uramljene visile moje diplome i nagrade.

‒ Hm, možda zbog ovoga? – nasmejala se i uzela jedan ram sa zida i tresnula ga o pod. – Ili ovoga? – pa drugi, pa treći, pa četvrti!

‒ Prestani, prestani! – urlao sam, a noge me nisu slušale, nisam mogao da je sprečim. Bio sam nemoćan.

‒ Šta je, ne možeš da se pomeriš? Paralisao te je strah da ću joj nauditi? Oduvek si bio neuredan, i evo, i dan danas ne znam zašto je ona uvek morala da stoji ovako na sred sobe, u otvorenoj futroli. Da joj se mesec divi možda? Ili da mene progoni svakoga dana?! – njen podrugljivi osmeh prerastao je u grimasu besa. – Hajde dobro, evo, neću joj učiniti ništa nažao – prelazila je svojim dugim prstima po vratu violine. Zbog nje sam otišla. Zapravo, ona me je naterala. Ona i njeno prokletstvo, đavo da je nosi. Nisi video ništa sem nje. Jedino svoje ime, jedino slavu i jedino nju. Samo ime kaže: Antonio Soldano. Rođenu majku bi zbog nje prodao, čemu sam ja onda mogla da se nadam? Nisam želela da vam budem višak. Zato sam otišla.

‒ Zašto si sada ovde?

‒ Ja jesam stradala dragi moj, ali i ti ćeš stradati, svakoga dana, malo po malo. Zato ti i ostavljam tvoju lepoticu, jer dok god je ona tu, biću i ja. Sam ćeš na kraju hteti da je uništiš, naravno, ako ona prethodno ne dokrajči tebe, a priznaćeš, dobro joj ide – namignula mi je, okrenula se i izašla iz kuće. Tada je zazvonio telefon.

                                                                    ***

Iz sna me je prenuo zvuk telefona. Bunovan, uspeo sam da se okrenem i pogledam na sat: sedam i petnaest. Napipao sam naočare u mraku i stavio ih. Telefon nije prestajao da zvoni. Pridigao sam se u krevetu i podigao slušalicu. Ali sa druge strane više nije bilo nikoga. I ove noći, san se ponovio. Otišao sam u kuhinju, da naspem sebi čašu vode. Na kalendaru je stajao današnji datum: 26. oktobar, godina 1994. Pre tačno godinu dana telefon je zvonio u ovo isto vreme, samo što je onda bila nedelja 1993., a danas je ponedeljak. Rekli su mi da nje više nema. Istorija se ponavlja, krug se okreće? Život je čudo. Vrata terase su izgleda ponovo ostala otvorena. Ispivši čašu vode, otišao sam u dnevnu sobu. Vrata jesu bila otvorena, ali nisu ona bila izvor lupnjave već staklena vaza. Razbijena je ležala na podu, a pored nje bilo je tu još puno razbijenog stakla koje je pokrivalo moje diplome i nagrade koje su nekada stajale na zidu. Srce je na trenutak prestalo da tuče. Moja violina je stajala u svojoj futroli koja je bila kao i obično otvorena. U futroli se nalazila poruka, a pored nje šibica.

U poruci je stajalo sledeće: „“Prema legendi, ova violina ne biva birana, ona bira umetnika dostojnog nje, no postoji i njena tamna strana. Veruje se da je prokleta. Svi njeni vlasnici bili su izuzetni muzički geniji i stekli su veliku slavu, ali su ih zadesile užasne nedaće. Mnogi naučnici smatraju da je ključ u njenoj neobično crvenoj boji, koja zapravo dopire od krvi. Njen graditelj ju je ofarbao krvlju svoje preminule žene.“[1]

P. S. Ostavila sam je u životu, ne tebi, već sebi za ljubav. Koga biraš genije, sebe ili nju?“

 26. oktobar, 1994
Verona, Italija

[1] Motiv legende o crvenoj violini preuzet iz istoimenog filma Fransoa Žerara

Autorka: Lidija Miljković

Fotografija: tumblr.com