09 avg Roker se vraća kući

– E, debela! Pa ti došla! – kaže gotovo plačnim glasom, spopetljava se i uz pokušaj piruete pada na svoj kauč, neverovatno precizno za polupijanu osobu.

– Jesi ti lud? – pitam i bacam torbu sa leđa dok kroz polumrak nazirem haos u kom se nalazi. Prazne limenke staropramena, pepeljare pune opušaka i prazne paklice marlbora spljeskane u čudne origami figure. Iz zvučnika trešti Placebo. Every You, Every Me. Smanjujem gotovo potpuno, u pokušaju da ne skrenem u alkoholnom oblaku dima.

– Nisam ja lud, ja sam jedan zauzet čovek.
– Čime si pa ti zauzet? Samouništavanjem?
– Ne, ne kapiraš. Ja sam sad zauzet i ja sad imam devojku.
– Ne seri. Raskinuli ste, ali polako. Doći će ti do glave kad se otrezniš.
– Pa jesmo raskinuli.
– Eto vidiš.
– Ali smo se posle pomirili! – kaže i proteže se celom dužinom preko kreveta, šireći i ruke i noge na sve strane. Stropoštam se pored kreveta za njim i otvorim jednu od tri preostale limenke. Otpijem gutljaj.

– Zar ne reče ti da nisi za vezu? – pitam.
– Pa nisam… – zbunjeno odgovara.
– I šta ti onda bi?
– Pa i ti kažeš da nisi za vezu pa sam primetio onog, kako se zvaše…
– Ne seri više, aman. Nisam se ja uroljala i zvala tebe da doletiš. Pričaj. Šta učini?
– Ne znam. Plakala je i imala savršen dekolte.
– Ma daaaaj. Nemoj me zezati. – pokrivam glavu rukama u suludom očaju.

Koliko li sam puta čula ovo i koliko ću puta još morati da čujem da bi mi došlo do mozga koliko su muška stvorenja užas jedan izmanipulisani. Mada, opet, pitanje je i žene koliko su bolje. U trenutku se osećam kao neki nepostojeći srednji rod koji ne želi da pripadne ni jednoj od ove dve grupe. Mali debil. Pikaču. Kako god.

– Posle imam blekaut do trenutka u kom joj pržim slaninu i jaja za doručak.
– Glupaku glupi muški neiživljeni. – pokušavam da se uzdržim.
– Znam da prevrćeš očima, skote mali.

Sedim, gledam ga i ne znam da li da išamaram njega ili sebe što sam pomislila da je moguće verovati mu da neće napraviti glupost. Stegnem limenku i pravim se luda. Rešavam stvari. Jer za to uglavnom služim. Da popravljam situaciju.

– I misliš da bi ona bila ponosna da te vidi sad ovakvog, šta? – prekorevam ga najnadrndanije što umem.
– Ne. Zato sam i zvao tebe… – promuca i skupi usne u jednu tačku.
– Fantastično.
– Izvini…
– Nema veze. Ionako sam bila blizu.
– Ma ne to. Izvini što je ovako ispalo.
– Šta?
– Pa ovo. Sa njom.
– Ti se izvini sebi, a ja ću za svaki slučaj naučiti da igram kolce. Mislim. Ako me pozovete na svadbu.
– A daj, mala, molim te.

Potencijalni govor prekida zvono telefona.

– Vidi ko je. – trlja čelo pokazujući mi stočić kom sam u tom trenutku bliža. Baš u momentu u kom ga uzmem, zvonjava se prekida, a na ekranu iskače obaveštenje o poruci.

– Poruka. – znatiželjno podiže obrve dok saopštavam – Od buduće supruge.
Namršti se. Uzima telefon i pilji u njega, verovatno u pokušaju da se skoncentriše na tekst. Onda pokušava da otkuca i psuje jer maši svako drugo slovo.

– Treba pomoć? – vrtim glavom dok uzdržavam histeričan smeh.
– Da… Hvala… Napiši joj… napiši joj da se jebe. – uzdiše, diže roletnu, otvara prozor i naslanja se tako da mu je čitava gornja polovina tela napolju. Hladan maglovit večernji vazduh izjeda celu sobu.

Spuštam se na krevet i pažljivo pritisnem „reply“. Otkucam poruku i pošaljem.

– Gotovo. – bacam telefon pored sebe.
– Šta? Poslala si joj ono??? – okreće se zaprepašćeno i grabi ka telefonu.
– Ne. Idiote. Potvrdila sam joj da si slobodan večeras.
– A. – uzdiše sa olakšanjem – A ti?
– I ja, ali na nekom drugom mestu. – kupim torbu sa poda i krećem ka izlaznim vratima.
– A ne, stani… Nije okej. Opet ćeš završiti na onim svojim fejsbucima, blogovima i sranjcima. – čujem kako korača za mnom.

– ‘Ajde, ‘ajde, zauzeti čoveče. Noć je pred tobom. Okupaj se i dovedi u red. Smrduckaš malo… više. Ne moraš se baš brijati, da se ne iskasapiš, ali imaš do jedanaest fore da se upristojiš. – govorim i izlazim, jer – šta drugo mogu.

Znate, inače su žene komplikovane, tako kažu. Muškarci su, hvala bogu, jednostavni. Rade na plač i na dekolte. Ako nemate jedno, uvek imate drugo, a ako nekom suludom nesrećom nemate ni jedno ni drugo, setite se mene, jer… ja bih verovatno mogla da prođem i na jedno i na drugo, al’ jebiga – kasno skontam.

Autorka: Milica Stanisavljević