05 apr Rite jedne starice

Živela je u stanu iznad stričevog neka avetna baba koja nijednom čoveku kog bi srela nije davala mira ako bi mogla hodati naokolo i propovedati svoje priče. Baba toliko zaluđena, da je prosto bilo čudo koliko se posvetila prenošenju učenja koje je negde, ko zna od koga, nasledila i prihvatila. Zvala se Draginja. Niko joj nije mogao protivrečiti čak i kad bi želeo da joj se suprotstavi, jer su staračka nadanja i snovi bili beskrajniji od ikakve mladalačke zamisli i ljudi su odustajali od rasprave.

Moje želje i snovi nisu bili previše drugačiji nego kod mojih vršnjaka. Provodila sam raspuste kod pokojnog strica, išli smo svakog dana na različitu stranu sveta, na mesta gde ranije nismo bili.

Zimi sam joj bila polaznik za Božić, tog jedinog njenog, posebno važnog dana, kog joj je sveže i mlado čeljade ulazilo među složene i oprane stvari, a ona bi uredila stan pažljivo za svečanu priliku. Van praznika i poseta, kojih nije imala puno, sve stvari su stajale razbacane po krevetu i stolicama u prostranom stanu, kao dronjci nepokretnog čoveka. Savijena je hodala među njima, ne obraćajući pažnju, kao da ih nema. Spominjala je, povremeno, da ja ne trebam da se stidim zbog rita, kao da je stid bio moj, i da je za njenu dušu jedino važno da ima gde da se pomoli.

Draginjina soba za molitvu je bilo mesto o kom sam povremeno slušala, ali nikad u nju nisam ulazila. Stric je umeo da progunđa: „Pusti staru babu! Vidiš da je izgubljena, luda. Moli se po tri puta dnevno! Kao da će joj to ikada pomoći.”

Znala sam da joj ne misli ništa loše, već se, kao čovek od zanata i iskustva, iščuđava ženskim verovanjima i posvećenosti stranoj, višoj sili, čiju važnost i ozbiljnost nije mogao ili nije želeo da iskusi za života.

Ponekad bi me poslao da joj pomognem. Jednom sam pola dana sedela na stolici i pridržavala zavesu dok ju je prošivala. Nisam razumela zašto je prošiva ako nije predugačka, nisam ni pitala, po držanju tela sam shvatala da popravljanje velike zavese ima smisla. Nisam želela da dobijem čokoladu (iako mi je stric obećao da će mi je, na posletku, dati, ako bude zadovoljna mojom veštinom baratanja iglom i koncem) i nisam joj pomagala da bih sačuvala obraz i ispoštovala starijeg. Njeno povijeno, zgrčeno biće je zračilo čudesnim, večnim mirom. Činilo je da budem srećna što sam korisna. Kad god me je pogledala, nije progovarala. Ako sam trebala nešto da znam, pričala je prstima, smrežuranim ili mlađim, dodajući i pomerajući stvari, bez direktnog obraćanja. Tražila sam da mi dozvoli da se, zajedno s njom, prihvatim posla da bismo brže završile, misleći da svi stariji ljudi žele što pre da pozavršavaju svoje radove, ali me je odbila rečima kako nigde ne žuri, mirnim, jednakog toka, kao da nisu došle iz ovozemaljskih misli.

Znala sam da nikad neću biti naročito značajna toj starijoj ženi, imala sam ubedljiv i nepromenljiv osećaj, pogotovo jer je nisam često viđala. Prolazile su godine u našim povremenim susretima. Priupitala bi me da li verujem u Boga, da li sam krštena, da li su mi roditelji pobožni ljudi koji često posećuju crkvu. Volela je da se raspriča o odlascima u Božju kuću, mestima koja smatra domom za ljude koji traže spokoj nesadrživ u običnim stvarima.

Kako je postajala sve manje pokretna i razumna, više sam slušala o izlivima ludosti od mnogih iz mog okruženja, objašnjavanih gubljenjima usamljene starice, žene koja pati bez pokojnog muža, ostavljene od strane dece, poludele od verovanja u Boga. Pričali su za njom da vrišti po spratu, izjuruje u dvorište, gubi se, mlatara rukama, doziva dragog, preminulog saputnika. Zvučalo je da dronjavi stvor, gotov da krepa, ima snage da dovoljno bezumno, ali ne i bezdušno, poima svet oko sebe i upušta se u okove ludila, pravi zlog duha od namučene žene, čudaka kojim komšiluk ispira usta i koristi ga da blebeće naokolo maštovite izmišljotine, da zasipa burnim pričama staričin izbledeli obraz.

Vriska i dreka su nailazile u epizodama, čestim i prepričavanim, pa sam poverovala da se sa babom Draginjom loše stvari zaista dešavaju. Ubeđivali su me da je poludela, da joj ne vredi ići, da priča samo o Tvorcu ili o ovozemaljskom saputniku, ponekad o deci, ali skoro nikako, kao da nije i ona plod nekog stvaranja i hrana za večnu zemlju.

Prestala sam da obraćam pažnju i, tokom odrastanja i ulaska u svet većih saznanja, zanimljivijih doživljaja, raznovrsnijih prohteva, nastavila sam običaj odlazaka kod strica. Međutim, na pomahnitalu, jadnu osobu, koja je i dalje disala iznad nas svako veče dok smo sedeli i pričali razne priče, polako sam zaboravljala, sve dok nije došao dan kad me je ponovo zatražila.

Zamolila je da je obiđem, rekla da neće dugo trajati, da želi samo malo vremena da provede u društvu mladog i neiskvarenog stvorenja jer mora da osveži sumorne, teške, samotne dane. Stric me je poslao, oprezan, ali uveren da su je napadi napustili.

Vrlo mala prostorija, dovoljna za četvoro odraslih ljudi koji se ne miču, odavala je sliku uskog i skučenog mesta na kom nisam znala da li smem da se okrenem oko svoje ose bez da mi bude naređeno. Bila je uredna, svaka ivica se uklapala lepo, skladno, pažljivo izmerena i postavljena. Čista, imala je jedan krevet duplo manji od mog, presvučen posteljinom, jedva primetan, stočić sa ispeglanim, jednostavnim prekrivačem i na nejmu ikone i sveće. Belina sobe je bila nezamisliva. Sve bilo blještavo, ne kičasto, već neprekidno i zaslepljujuće, krug bez kraja i početka, osim verskih relikvija čija je pojava ulepšavala sobicu. Divila sam se posvećenoj urednosti, iako nisam razumela šta želi od mene. Ikona je imala dosta, od malih i jedva vidljivih, do velikih, vrednih, gde su sveci bili naslikani na teškom drvetu, vešto složenih na braon vitrinici duž zida naspram vrata. Pričala je, ali je nisam slušala. Nisam mogla da čujem jer mi oči nisu dale. Stajale su u mojoj mladoj, dečijoj glavi iznenađene, obuhvatajući svečani predeo u jednom dahu.

Nisam uspela da se divim ličnom svetilištu osobe koju, opčinjena, nisam dovoljno primećivala da stoji u istoj prostoriji sa mnom, niti da mu se oduprem i da ga odbacim jer za to nije bilo dovoljno vremena. Brzo me je izvela u dnevnu sobu i sav skriveni svet i njegova belina su u istom trenutku nestali. Još se sećam sjaja kandila i ikona, čvrstih i opipljivih, koji su stajali u uglu. Zbog njih znam da poseta nije bila san, varka ili dečija nestvarna misao. Ne sećam se šta mi je rekla, mislim da nisam ništa pričala, možda sam je ćutnjom uvredila, ili je shvatila da sam se zbunila. Možda se, potajno u sebi, nadala da sam razumela svrhu redovnih molitvi i bedne boli starice koja je izgubila sve osim Tvorca.

Umrla je kratko nakon moje posete. Nisam otišla na sahranu. Saznala sam da se smrt desila kada sam slučajno upitala kako joj je. Mislim da se sa mnom oslobodila, da je tražila nekog da se oprosti. Ni dan danas nisam sigurna da li sam je razumela, šta je zaista želela, čak se ne sećam o čemu je tokom poslednjeg viđenja govorila, ali je belina, sakrivena daleko od dronjaka i čista, netaknuta, ostala u sećanju da gori kao ono kandilo koje je za moj dolazak upalila.

Autorka: Ana Radun – Tomić

Fotografija: weheartit.com