20 feb REPRIZA

Ništa u životu nema reprizu,

kažu,

ali veš-mašina PONOVO ne radi,

i nosim veš kod babe,

OPET vidim supu iz kesice,

i džombu najjeftinijeg, mlevenog mesa,

na stolu,

a da nema babe,

verovatno bi u frižideru bio samo margarin,

i kečap kao 2011,

kad su roditelji ostali bez posla.

Ništa u životu nema reprizu,

kažu,

pa koji je onda ovo kurac,

pitam,

jer ćale je PONOVO ostao bez posla,

a majci su OPET skresali platu,

ja sam PONOVO pijan na fakultetu,

i OPET sam usamljen,

u gradu sa više od sto hiljada stanovnika,

gde živim,

i gradu sa više od dva i po miliona stanovnika,

gde studiram.

Moram pored toga da tražim posao,

dok tražim brojeve kafića,

i još nekih mesta,

koja, nadam se, rade,

a fiksni telefon mora da stoji na bazi,

jer OPET ne radi.

Neću se vraćati na džakove u luci,

ili starom brodoremontu,

koji usput više ne radi,

leđa i ruke me mole to.

I deluje mi kao da OPET ništa više ne radi,

veš-mašina ne radi,

ćale ne radi,

vodokotlić ne radi,

hemijska ne radi,

ili ja ne mogu da pišem,

ljubav ne radi,

kafane „Miloš” i „Bagremac” na periferiji,

ne rade posle ponoći kada ti najviše trebaju,

ni ovo pivo sa vinom više ne radi.

Prešao sam na vinjak,

pa na pelinkovac,

na rakiju.

Ipak nešto radi.

Autor: Stefan Stanojević

Fotografija: favim.com