05 apr Rekoh i spasih svoju dušu

Najteže je priznati…. Ali, kome? Strancu? Sebi? Prijatelju? Porodici?

Ne mogu se odlučiti.

Iako, obično započinjem od stranca. On me ne poznaje, njegovu osudu najlakše podnosim. Dok njegov savet  može biti jedan od delotvornijih. Vodi se statistikom.

Stranac koji već nakon nekoliko sati može postati vaš najbolji prijatelj ili prosto želite da u to verujete, kako biste s nekim podelili sve ono što u datom trenutku osećate i želite da promenite.

Krenula sam na put, uobičajeno, poslom. U ruci sam držala putnu torbu, na leđima  pun ranac sendviča od stišnjene šunke, koju je flašica vode uporno pokušavala da pobedi, naravno pakla cigareta nije nedostajala, i upaljač. No lako ćemo sa stvarima koje nosimo na plećima, šta ću sa onim koje nosim u mislima i srcu. Njih ne mogu samo odložiti na policu i zaboraviti gde sam ih ostavila. Brbljala sam u prolazu…….

Tada sam osetila ruku na ramenu. „Izvinite, da li je ovo broj 23?“ Pogledala sam krajnje nespretno i rekla da jeste.  Stvari su same od sebe počele da ispadaju, cibzar se pokvario.

Čovek je pokušavao da pomogne, a ja sam naprosto počela da govorim. „Lako ćemo pokupiti sve ove stvari, zar ne? I vratiti na mesto, mesto kojem pripadaju. Da li ću ja pronaći svoje mesto? Čoveka koji će uvek biti tu da sakupi sve vredne stvari koje me čine živom i originalnom?“ A onda sam tako lako izgovorila : „Ja ga i dalje volim“.

Slike su možda spaljene, nakit rasprodat, odeća darovana – ali ništa od toga nije podstaklo ljubav da naprosto ode. Ona zapravo, tek sad doživljava svoj preporod. Tek sada je osećam pod prstima, jer je silno priželjkujem. Želim da se vrati.

 Čovek me je gledao netremice i pokušavao da bilo šta izusti. Videla sam to u njegovom pogledu. Ponekad su reči  suvišne. Bilo je dovoljno da sluša,  ne osuđuje, ne očekuje i dozvoli da osmeh pronađe  svoje mesto.

Autorka: Helena Himel

Fotografije: pinterest.com, A & I photography