28 jul Red
Kraj mene nema nikog dok pored mene prolaze svi.
Ne znam korake, pa se ne uključujem.
Najlepši sam dok sam zauzimam neku prostoriju.
Svako prisustvo, strano ili poznato, razbija mir.
Suvišni pokreti, besmislice i mehaničke radnje čine pojam ljubavi dalekim.
Prazne ulice su jedine slobodne.
Ne truje me buka dok njima šetam.
Smrad ne podseća na sve besmislene ratove koje je čovečanstvo nezasluženo preživelo.
Pravda je tada moguća jer saosećam sa ljudima koji nisu tu.
Njihovim odbačenim opušcima i limenkama piva više verujem.
Ne volim nered.
I beskorisni predmeti nađu svoju svrhu kada ih staviš na pravo mesto.
Jutro je toliko lepo da sve ostalo deluje ružno.
Zato ga uvek čekam sam, okružen navikama.
Umem da prespavam po ceo dan, ali retko kasnim.
Tačnost me drži na bezbednoj udaljenosti od bliskosti.
Lišen neizvesnosti svaki susret je puka razmena.
Nikada nisam voleo da se prepuštam nagonima.
Osećanjima još manje.
Razuman čovek će uvek podmetnuti parče papira pod sto koji se klima.
Osećajan će se izgubiti u razgovoru i ostati bez skupo plaćenog pića.
S vremena na vreme, upoznam nju.
Svi je zovu ona.
Baš svi.
U prostorijama u kojima je bila jutro više nije isto.
Retko kada obrati pažnju na raspored stvari po sobi.
Sedne za sto i čeka da je neko posluži.
Čak i kada nije u kafani.
Čak i kada je ona domaćin.
Često je obučena u drečave boje.
Recimo ljubičastu ili zelenu.
Toliko da naruši teško uspostavljen balans ljudi i predmeta oko nje.
Svaki put joj se obratim umilnim tonom, a ona odgovori detinjom arogancijom.
Onda izgovori neku istinu koja mi se ne dopada, pa zamenimo uloge.
Greške u prevodu traju dok mi se ne osmehne
i obmane me kako vredim više od njene lepote.
Do kraja razgovora ponovo šetam ulicama danju dok su pune ljudi i ne čistim kuću po mesec dana.
Nosim ljubičasto i zeleno, prespavam jutro.
Plešem jer ne znam korake.
Ali i platim račun.
Čak iako nismo u kafani.
Čak iako sam ja domaćin.
Autor: Damjan Unčević
Fotografija: weheartit.com
Sorry, the comment form is closed at this time.