Reči

27. маја 2019.

Ljudi se naljute kada im kažeš nešto što ne žele da čuju. Iako je to najčešće istina. Nismo se svađali 3 dana. To nam se nije desilo ni na početku ove nazovi veze. Jutros mi se nasmejala i poljubila me bez razloga u kosu kada je krenula na posao. Tada sam znao da je kraj. Slično kao kada težak bolesnik naprasno ustane iz kreveta i prošeta po sobi. Leptirov let – tako to doktori stručno zovu. A zna se da leptirov let traje kratko. Nisam oponašao leptira, ali sam mlatarao rukama dok sam pokušavao da se koliko toliko razgibam. Spavao sam na kauču. Nisam želeo da je budim. Sinoć smo izašli sa prijateljima. Svako sa svojim. Ona sa njenim, ja sa mojim. Sve češće to radimo u zadnje vreme. Čekamo grešku onog drugog, ko će prvi da poklekne. Njeni prijatelji joj pune glavu pričama o meni. Moji prijatelji pune čaše. Zato su i prijatelji. Retko pričaju, klimnu glavom povremeno, pokažu očima ili rukom ako kakvo zgodno dupe prođe pored. Nezgodan sam čovek. Ne umem sa svima. Umesto odgovora, ponekad tražim izgovore. Gledam crno bele filmove. Na njima smrt izgleda nekako dostojanstvenije.

Izvadio sam beli papir iz štampača. Počeo sam da pišem. Poruku. Ili oporuku. Kao malog, roditelji su me upozoravali da previše sanjarim. „Bolji nauči da stojiš čvrsto na zemlji, nego što pokušavaš da hodaš po oblacima. Nikada nećeš naučiti da letiš“. Napisao sam joj sve. Nije bilo toliko teško. Napisati. Nisam osećao onu nelagodu kao kada odeš do wc-a a znaš da te u odsustvu ogovaraju. Možda je ona usput tamo negde štucala. Pročitao sam još jednom naš sažeti ljubavni roman. Onda sam od papira napravio aviončić. Bacio sam ga sa terase. Nije izdržao dugo. Zaboo se u drvo pored puta. Onda ga je vetar cimnuo na kolovoz, gde ga je zgazio autobus. Tu sam mu izgubio svaki trag. Okrenuo sam je. Sa druge strane se čulo: „Halo“. Ćutao sam. „Halo, halo“ – ponavljala je – „Jel sve ok?“. Znala je da sam ja. Videla je broj na identifikaciji. „Ne znam“ – rekao sam i prekinuo vezu. Bila je dobra pesma na radiju. Pojačao sam je. Napravio sam par plesnih koraka bez razloga. Reči nekad nemaju ništa s tim…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: weheartit.com