18 jun Reč urednice: Izjava ljubavi

Znam da se ovakvi tekstovi uglavnom pišu kada vam je prvi rođendan sajta. Ili fensi rečeno „blogorođendan“.  Tada urednici,  gazde sajtova i svi oni ljudi u vrhu pišu o svom sajtu, uspesima, dostignućima, lepim i ružnim stvarima. Svi znate da ja posve i nisam normalna urednica (sada moja mama prevrće očima i onako za sebe dodaje: „Tipična, sine, biraj izraze!“) stoga koristim svoju tu neku virtuelnu funkciju da iscrtam osećanja i ono što mi se celog jutra viori po glavi.

Elem, nisam dobra sa intervjuima, jer mi je jako teško da ljudima dam sažete odgovore kada treba da pričam o sajtu. Svi već dobro znate priču o nastanku uz pomoć dve turske kafe i dva moderna klovna. Poenta nije u nastanku i titulama (osim u slučaju kad mi neko napiše da sam sexy urednica, pa se okuražim i pomislim da sam stvarno sexy 🙂 ). Poenta je u mojim ljudima i energiji. I to je jedini trik. Nema filozofije.

Moji ljudi su svi oni koji razvlače rečenice po crno – belom sajtu. Neke čak i ne znam lično, ali ih zato bolje poznajem od onih sa kojima provode dane. Naše upoznavanje je teklo kroz reči. Znam kad im je život „siv, a kad žut“, kad im zarđaju prsti, kad nemaju inspiraciju, kojim se poslovima bave, kad im je pivo draže od pisanja, kad kreče kuću, kad idu na more… Lako dopiremo jedni do drugih, bilo da smo u Parizu ili Nišu. Moji ljudi su oni koji su mi postali jako dobri prijatelji. I čini se, da internet koristimo na najbolji mogući način, na naš način. Cela ova priča je istraživanje, sebe, nas, ljudi koji nas čitaju i onog što se krije između osmeha i uzdaha.

Odaću vam tajnu – na početku svega nisam imala jasan plan. Imala sam nešto što je podsećalo na biznis plan, u kom je stajalo da ću jednog dana ljudima koji budu pisali za Blacksheep omogućiti makar par kvalitetnih cipela (muški deo redakcije će biti oduševljen). Napisali smo mi u tom planu neke želje i čestitke, ali kada smo pokrenuli sajt, većina stvari je pala u vodu. Svaki sajt za sobom vuče svoju priču. Nema te marketinške mašinerije koja će vam omogućiti rast i razvoj, ukoliko ne vredite, ukoliko iščekujete isključivo novac, vrhunsku čitanost, lovorike i priznanja. Očekivala sam zabavu i druženje, da konačno mogu da pišem negde, a da me niko ne cenzuriše. Da ja ne cenzurišem.  Želela sam neko mesto na kom mogu da pročitam iole kvalitetan sadržaj. Da me taj sadržaj dirne,osvesti, nasmeje, opameti, ošamari, ako treba… i rasplače. Želela sam da se na ovom mestu nađu kreativci, oni koji umeju da pevaju, komponuju, crtaju, kreiraju… Oni koji to mnogo bolje rade od nekih koji nam često iskaču iz frižidera i koji šljašte. I nastavila sam da želim i da sanjam.

Da se razumemo, u našoj hipi komuni nije sve idealno. Dođu dani kada nema dovoljno reči, kad je zatišje koje me plaši… Kada me mrzi da ustanem iz kreveta i da ubacim nove. Dođe dan i kad mi se ne čita ništa, kad mi se ne odgovara na malove. Kad bih da odustanem i dignem ruke. Kad poželim da stvarno uzmem bič i da postanem „šefica podzemlja“. Red krvi, red sreće, red suza, red znoja. Verujem da su sve ovo normalne reakcije, kada pored sajta imate i svoj privatni život, prijatelje, braću, kumove, obaveze… Normalno je biti izgubljen ponekad. Nije dobro ukoliko se izgubite, pa se nikada ne vratite. Ili ne zakoračite dalje.

Ok, mislim da sam dobila bore, hroničnu neispavanost, da sam smršala, da sam nekada tako dosadna… Ali to se dešava i najboljima koji imaju prave poslove. Kad voliš ono što radiš, nebitno je da li si sebičan ili nasmejan. Sve dok voliš.

Ovu priliku koristim da izjavim ljubav svojoj redakciji:

Draga moja redakcijo, drugarice i drugovi, Ljudi, prijatelji,

Sve vas volim i ponosna sam na svakog ko je mrdnuo guzicom zbog naše Crne Ovčice! Hvala vam što me hranite svojim rečima, što ste mi omogućili da preskačem tonu zbornika smeštenih u kuhinji. Znam da ćete jednog dana biti veliki pisci, pa makar i u krugu porodice. Vidimo se na promociji 26. juna! 🙂

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: pinterest.com