27 okt Reč drugog urednika: Reč na reč

Otvaram oči, još nije svanulo. Komšijin petao Đoda ima Alchjamera. Palim računar: „Dobro jutro, gospodine uredniče!“ Sada gospodin urednik, za sat vremena će biti: „Mali, daj dva vinjaka i dve male kisele!“ Danas je takvo vreme, jedno radimo iz ljubavi, drugo da platimo račune.

Proveravam poštu, mejl, Fejsbuk. Odgovaram na nekoliko hitnih poruka i pokušavam da ih pošaljem. Taster Enter loše radi, zaglavljuje ga deo doručka od juče. Žurim na posao, ne volim da kasnim.

Dve male sa mlekom, jedan nes… Dve duple ljute, jedan lav… Opet sam se opekao na toplu čokoladu… i tako do 16h. Stižem kući, kosim travu, popravljam oluk, jurim kera kroz plot, pravo kod komšije u kokošinjac (moje selo lepše od Pariza). Tuširam se, klopam i vraćam se za računar. Čitam tekstove svoje drage redakcije, uživam u tome. Nalazim slike, smanjujem ih, sečem, baš nemam smisla za taj deo uredništva. Šaljem tekstove na lekturu, odgovaram na nove poruke i na one od jutros, manje hitne.

Pauza sa drugarima – po dva Zaječarska ispred Željkove prodavnice. Nazad za računar, sada ja pišem. Danas mi manjka inspiracija. Od stresa sam batalio cigarete. Kod mene je sve suprotno. Ne ide, ne mogu da silim, biće baš loše. Ideja se rodila, nadahnuće se čeka… nastaviće se sutra. Zvoni telefon. Vrlo poznata melodija, voljena koleginica Tijana govori:

– Stepi, jesi li poslao tekstove na lekturu? Jesi li sredio slike za Daretov tekst? Setio si se valjda intervjua sa onim glumcem i da se nađeš sa onim likom za vizitkarte?!

– Naravno, Tićo, sve sam to završio danas. Pa nisam debil da zaboravim! Ljubim te, pa se čujemo.

Dok se spremam za počinak, moj dragi otac ulazi u sobu:

– Nisam proveravao, jesi li zamenio vrata na plasteniku i žicu kod zečeva?

– Ne, čekao sam tebe! Naravno da sam sredio to, pa nisam idiot!!!

Otac napušta prostoriju, koju sekundu potom ulazi mi voljena majka:

– Sine, nešto razmišljam. Lepo je to što radiš. Sam sebe finansiraš, vodiš časopis, pišeš, možda će to jednog dana prerasti u nešto mnogo veće. Nego, opet mislim da bi već trebalo da imaš neku curu, neku ozbiljnu vezu. Pa već ti je trideset godina.

– Kao prvo, imam dvadeset i sedam godina, a kao drugo, nijednu devojku ne mogu da nađem. Nijedna ne pije pivo kod Željka u prodavnici.

Uzimam telefon i pišem u podsetnik: „Gospodine uredniče, debilu i idiote, ne zaboravi da sutra pozoveš Iku za intervju, Marka za vizitke, popraviš vrata na plasteniku, zategneš žicu kod zečeva i nađeš devojku. Dobro, batali devojku, može zamena za dva Zaječarska kod Željka.” Spuštam tešku glavu na mekani jastuk, zatvaram oči i željno iščekujem jutro i nove tekstove svoje divne redakcije.

Hvala vam, ovčice, jer mi svaki dan ulepšavate svojim tekstovima!!!

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije: tumbl.com