01 sep Realno je.

Danas se učenje skupilo u škole. Neki klinci će početi da uče azbuku i brojeve. Nekima će ići lako, a nekima teže. Neki će skontati da će vrlo brzo zaboraviti ono što im je išlo lako, a da će ono teže, i te kako upamtiti. Za čitav život.

Teže se pamti. Iz težeg se uči.

Za teže nekako znaš da je to to.

Da nema dalje.

Ili ga popraviš ili ono tebe popravi.

Pa te prođe ili ti prođeš ili postaneš bolji čovek.

Prethodnih dana sam i ja naučila neke stvari. Iako više nisam klinka.

Bez škole.

Jer… šta će ti škola kad imaš ljude kada ti je teško?

Jedna Tanja mi je napisala: Polako i hrabro! I da veruje u mene. Da baš zato što veruje u mene – radi tako. Lepo je kad neko veruje u tebe. I kad radi tako. Kad ne radi tek tako.

Imala sam opasku da je možda najbolje da se zatvorim u sobu. Da se zevzečim sa tekstovima koje pišem za ljude koje ne poznajem. Da sam nekad tako umorna od spoljašnjeg. Posle te opaske mi je jedna Julija rekla da je nevažno da li pišem za Blacksheep, Blic, FB statuse ili ljude. Sve dok pišem i dok se ne zatvaram. Da se ostvaruje ono za šta se potrudim da se ostvari.

Onda sam upoznala jednog Marka. Marko je direktor škole. To nije obična škola i taj Marko nije običan Marko. On mi je prepričavao život iz te neobične škole. Kako je jedan šestogodišnjak poželeo da kupi kozu i da ode daleko, jer mu je dosta vrtića. Kako uči klince da prave sladoled, da budu maštoviti, da obiđu Italiju, a da se ne pomere iz učionice.

Dok sam ga slušala, poželela sam da budem šestogodišnjak.

Da umem sa kozama i sladoledom.

Međutim, kada sam se vratila kući i izvoajerisala sav dostupni materijal na internetu o toj školi, naletela  sam na jedan video. U tom videu Marko govori kako uči klince da je najbolji metod za prevazilaženje prepreka priča o ružnom pačetu.

Zamislila sam se.

Realno, ružno pače postane najlepši labud.

I realno je da je ta priča realna. Da nije samo priča.

I realno je da pri kraju tog videa i “metode ružno pače” jedan klinac kaže: Marko me je naučio da sve što zamislim može da bude stvarno.

Realno je da sam zatvorila oči i da sam videla svoje ljude i sebe u tom malom alternativnom šarenom kulturnom centru zvanom Baza Crna ovca. Osmehujemo se, iako nas ima malo. Manje je više. Osmehujem se jer smo ostvarili san na kom smo radili tri godine.

Realno je da sam sa Njim, koji me čvrsto drži za ruku evo već 152. dan. Na plaži smo Koh Phangan. Dok ležimo na pesku pomišljam: Čoveče, voli me neko ko ima najlepši pupak! Pupak zbog kog se dižu revolucije!

Realno je da imam venčanje. Tufne, belo i u kosi cveće. Hladno pivo svira, a moja baka uleće u šutku i kreće da đuska ko devojčica.

Realno je da imam klince koji će ići u Markovu školu. Klince od kojih ću naučiti da pravim sladoled.

Realno je.

I tačka.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: weheartit.com