20 nov Razglednica iz Frankfurta 8

Juče je bio neverovatno lep dan, jedino na šta sam pomišljao jeste da izađem iz kuće i da se prošetam po gradu. Poslednjih dana mi je bilo mrsko da se šetam, jer to uglavnom činim sam, ali danas nije bio taj slučaj – jesam se šetao sam, ali mi nimalo nije bilo mrsko. Sunce je bilo visoko na nebu i po prvi put zaista grejalo, nije bilo „zubato sunce“. Bio je to prvi pravi sunčani dan, a svi znamo kakva je Knez Mihailova kada ogreje prvo sunce. Odavno su visibake izgubile status prolećnog vesnika, sada su to cure koje na prve zrake sunca odbace svoje jakne, džempere, šalove, pantalone, rolke i ostali višak garderobe koji ih sprečava da na vreme osete tople dodire sunca na svojoj još uvek beloj, nežnoj koži. To je kao proces rađanja leptira živopisnih boja iz jednobojne mračne gusenice! Naučnici su dokazali da je to prvo sunce najbolje za ten, a naše devojke to žele maksimalno da iskoriste i koliko-toliko umanje odlaske u solarijume.

I dok se meni ta slika odvija u glavi, širokim koracima grabim ka Frankfurtskoj Knez Mihailovoj. Saobraćaj je stao, zgazio sam kaldrmu, širom otvorio oči, nabacio prepoznatljivi kez i ponosno zakoračio… kad ono tuga: džemperi, jakne, čizme, rolke, kape, šalovi… nisam verovao, okretao sam se na sve strane, trčao od jednog do drugog kraja ulice, zagledao po buticima, parkovima, nigde, nigde nožice, nigde butkice, nema dekoltea, jedva da se tu i tamo nazire pokoji vratic i pokoja ručica bez rukavica. Umesto da se ja okrećem za curama, i cure i momci su se okretali za jedinom budalom koja se šetala u majici. Seo sam na prvu klupicu, izvadio papir i olovku i napisao:

Gde su one bele noge,

Kojima se klanjaju čak i babaroge?

Gde su oni nežni člančići,

Oko kojih padaju srebrni lančići?

Kuda su se denule uske bluze,

Za kojima momci puštaju suze?

Šta je sa onim toplim bedrima,

Šta je sa onim mirisnim nedrima?

Ovde ničega nema „na izvolte”,

Nigde se ne vidi nijedan dekolte.

Niko ne nosi haljinice roze,

Nigde čak ni bezobrazne poze.

Video sam samo par vratića,

I jedan par toplih bratića.

Ipak se vraćam u Srbiju svoju,

Ne odgovara mi Zapad za boju.

Ali to nije sve, da vam dočaram kako mojoj sreći nema kraja. Jutros sam išao sa tetkom na bazen. Ona je babica i vodi te svoje trudnice da rade neke vežbe u onim malim bazenima, pa je ujedno i mene povezla da malo plivam, naravno, u većem bazenu. I tako, dok pakujem peškir i kupaće gaće, razmišljam… možda juče nisam video oskudno odevene devojke, ali ću ih se sada nagledati, pa valjda ne nose kombinezone dok se kupaju. Stižem u sportski centar, odlazim u mušku svlačionicu, navlačim svoje seksi kupaće gaće cvetnog dezena, prolazim kroz tuševe, otvaram vrata, vrata koja vode u halu sa bazenima – vrata raja. Pod nogama osećam vlažnu keramiku, širom otvaram oči, naravno, nameštam svoj prepoznatljivi kez, uvlačim stomak i ponosno koračam… Aaaa, ubrzo zatvaram oči, padam na kolena, gledam u nebo kroz stakleni krov i obraćam se vasioni: „Šta sam ja Bogu zgrešio, jesam li se kamenjem bacao na njega?!” Oko mene dekoltei, nožice, butkice, kolenca, člančići… ili, bolje rečeno – dekoltei, noge, butke, kolena, članci trudnica i penzionerki… Njihov je termin na bazenu, tu informaciju nisam posedovao kada sam sa entuzijazmom krenuo put bazena. Tražio sam, dobio sam, video sam, ko me je vukao za jezik!!!

Ovo se nikada ne bi desilo u Beogradu…

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije: Miloš Stepanović, www.favim.com