07 nov Razglednica iz Frankfurta 7
Ova razglednica će biti drugačija od prethodnih, neće pripovedati o mojim dogodovštinama, već će biti jedan isečak iz mog sledećeg projekta. Ta pisanija govore o prijateljima koji su sa sedamnaest godina imali mnogo zajedničkih osobina i koji su bili veoma bliski, što se ne može reći za njih nakon deset godina, kada se ponovo sastaju da obnove staro, veliko prijateljstvo. Ideja o ovoj komediji se rodila za vreme mog boravka u Nemačkoj i zato jednim delom pripada „Razglednici iz Frankfurta“. Glavni i jedini likovi su trojica prijatelja, cimera, drugova iz odeljenja, koji su tokom četri godine srednje škole delili sve što im je život tada pružao: Saša, fudbaler FK Radnickog kome predstoji blistava sportska karijera, Predrag, ekonomista zvani „biro“ (ne postoji to što on ne može da završi ili da nađe) i Mateja, sanjar, dete, pesnik, glumac i miljenik ženske populacije. To su svakako bila srećna vremena, kada su svi bili deca i nisu toliko razmišljali o životu, kada su im jedini problemi bili cure i nedostatak para za kafanu ili zabavu. Sada je dve hiljade četrnaesta, prošlo je deset godina otkako se nisu okupili i otkako je svako krenuo svojim putem, putem koji je bio daleko od planiranog. Elem, jedan od njih je rešio da okupi družinu, u ime starih vremena ili…
Saša je hodao kaldrmom, bio je nervozan kao da se sastaje sa curom koju nikada nije video, kao da ide na „sastanak na slepo”. Sama pomisao na to mu izmami širok osmeh. Na sebi je imao „Sergio Tacchini“ trenerku, „Nike“ patike i na ruci sat marke „Rolex“, koji je verovatno bio samo vredna kopija. Na svakih petnaest sekundi gledao je na sat – ili mu se divio ili je čekao nekog sa nestrpljenjem.
– Pa, mislim stvarno… više niko ne dolazi na vreme. Brate, mislio sam da je bar Preda naučio nešto na tom Zapadu… vreme je novac i tako te gastarbajterske fazone!!!
Saša je okrenuo još nekoliko krugova po kaldrmi dok nije ugledao siluetu starog druga. Uska žuta majica, uske bele pantalone, lakovane cipele… razgovara telefonom – Predrag.
– Nemaš brige, pa šta to nije u životu mogao da završi i da nabavi Preda Nemac? Pa koga je ikada Preda zajebao?….(pauza) dobro, ne računam one moje seljake, šta oni znaju sta je BMW 720i a šta je meca 520a, ti si čovek od stila i ukusa. Ajde pozdrav, prijatelju! (vraća telefon u futrolu na svom pojasu) Kakva šabančina!!!
– Pa, mislim stvarno, znači, brate Predraže, nema te ono kao deset godina i ti kasniš, tako te to učili na Zapadu? Zaboravio drugare, Kragujevac, Srbiju!!!
– Nije, Sašo… Kao prvo, Nemci te uče da uvek budeš tačan u poslu, a za prijatelje kada bude vremena. A kao drugo, nisam zaboravio ni prijatelje, ni Kragujevac, ni Srbiju, ali na Zapadu se radi, nije zajebancija i podizanje sve četri u vis kao u Srbiji. Samo arbajt, arbajt, arbajt… Nego, batali to, bitno je da smo se mi napokon našli. Nego, gde nam je pesnik? Taj nikada ništa nije radio, a vazda je svuda kasnio!
– Ne znam, ne viđamo se tako često, promenio se, nista mu ne valja. Pljuje po omladini, po državi, po sistemu, ma pljuje po svemu. Zamisli, pričaju mi ljudi da je juče u nekoj kafani pljuvao po Pinku, Grandu, rekao je da je Goli otok za Pink Diznilend!
– Ma nije valjda Pink, Željkov Pink?! Pa mene su Pinkovi kanali i srpske kafane održale u životu sve ove godine na Zapadu. Ja u Frankfurtu imam ceo paket Pinka: Pink Mjuzik, Pink Srbija, Pink Famili, Pink BIH, Pink Ekstra, Pink Plus, Pink najbolja srpska televizija… Pa, ja kada pustim Grand, pa vidim Sašu Popovića, pa one curice iz Zvezda Granda, pa one balerinice sto đipaju, pa sipam sebi jedan viskić sa hledom, pa se zavalim, pa to mi je veće uživanje nego na more da sam otišao! Šta bi sa čovekom te tako polude, crni Mateja?!
– Ma, uvek sam ja pričao, ne može ništa dobro da bude sa čovekom koji toliko čita i stalno nešto žvrlja. Imao je sreću pa je bio sa nama, mi smo ga drzali normalnog dok se nismo rastali.
– Eeee, sećam se kada je počeo da ide u pozorište, i to dobrovoljno, ne zbog cure neke ili škole, c-c-c, znao sam da je samo pitanje vremena kada će načisto skrenuti sa puta.
– Ma, videćes kada dođe, on priča, ali ti ne znaš šta, o čemu, ne razumeš ništa…
– Dobro, dobro, o njemu ćemo kasnije. Šta je s tobom, čime se baviš? Šta je sa fudbalom, svake godine očekujem da pročitam tvoje ime u sportskom magazinu ili da čujem u vestima kako si potpisao ugovor za neki veliki evropski klub, ali nigde ništa?
– Pa ti ne znaš, otvorio sam kafanu!
– Ne pričaj, je l’ onako evropski?
– Čuj evropski! Svetski! Najveći izbor pića u gradu imam, sva svetska pića, naša ne držim, to ima svaka birtija. Muzika – zna se: di-džej, tuc-tuc, rk-rk, pam-pam…
– Eeee, ali to ti nije kafana, to onda diskać.
– Aaaa, ali od 00:00h – zna se: novo, najnovije i sad što se sluša, Seka, Jeca, Tina, Mina… Najjači sam u gradu.
– A, onda je to prava kafana, svaka čast.
– Svi dolaze kod mene, sve face, sve dobre ribe koje su na glasu. Imam i obezbeđenje – Steva iz četvrtog tri i Frankeštajn iz četvrtog dva, sila, mislim, šta reći više.
– Ma, nemoj da misliš ništa, dobro ti je to. Nego, dolazi li Mateja kod tebe, kako to da ga ne viđas, a držiš kafanu?
– Ma, zvao sam ga sto puta, i na otvaranje sam ga zvao, za njega sve besplatno, ali on, seljačina, voli one birtije sa klimavim stolovima, kariranim stolnjacima, Ciganima, tamburicama, rakijom, ma šta da ti pričam, zgrozim se kada pomislim koliko je prost i neukusan, kao da živi u devetnaestom veku.
– Ooooo, najn, najn, oooo majn got, hoću li čuti nešto lepo o njemu? Sajze… Nego, da presečem na neku bolju temu, sta bi sa fudbalom?
– Ma pusti fudbal, ne može talenat uspeti u Srbiji. Ja, najbolji igrač Radnickog, odem u Zvezdu, em mala plata, em me drže na klupi i potcenjuju… posle dva meseca sam napustio klub.
– I šta? Batalio fudbal?
– Igram za neku nižu ligu, to čisto da im pomognem i da ostanem u formi i…
Razgovor prekida pojava razbarušenog lika, naduvenog od nespavanja i od alkohola, košulja mu je izgužvana i umrljana, reklo bi se vinom i mastilom.
– Drugari, izvinite što kasnim… posao!
Autor: Miloš Stepanović
Fotografije:
Nema komentara