Razglednica iz Frankfurta 4

 

Kao prvo, moram vas upozoriti da ova priča nema nikakve veze sa Frankfurtom, osim toga što sedim kraj Majne dok je pišem. No, da počnem sa današnjim pripovedanjem… možda ću biti malo nejasan i skakati sa jednog na drugo, nadam se da ćete me razumeti, danas mi je takav dan.

O sebi sam uvek razmišljao kao o nekom ko nije površan, ko zna da ceni dubinu i da poštuje prave vrednosti. Ipak, možda bih ja to samo želeo da jesam, možda sam ipak plitak i površan, i, ako to jesam, u kojoj meri sam takav i da li je danas bolje biti površan? Da li sam površan jer želim da se lepo oblačim, da pijem kvalitetna pića, možda i da vozim dobra kola, da imam lepu devojku i stan u centru grada?  Pa i ja se zagledam u lepu devojku, svakako joj priđem zbog njene lepote, a ne zbog pameti i unutrašnjih vrednosti. To mora da je površnost, mada unutrašnjost tek kasnije spoznajemo, tako da nisam siguran ni za to. Svi znate priču o Vasi Ladačkom? Pa recite mi, koju odluku biste vi doneli, da li biste izabrali sirotu iz ljubavi ili bogatu radi života? Želite li  konje vrane i sat sa zlatnim lancem, ili želite koricu hleba svakog dana? Iskreno, ja ne znam za šta bih se odlučio, ne znam koja strana bi prevagnula! Sreća pa nikada neću biti u takvoj situaciji, ne znam koja bi se cura iz gospodske kuće zagledala u propalog studenta, bez posla, s džepovima punim vazduha, hartije i olovaka!!!

 

Razglednica iz Frankfurta 4

 

 

Ipak ću pomenuti Frankfurt. Svi poznajete nekoga ko je u inostranstvu, bila to Švajcarska, Nemačka, Austrija, Italija… Svi govore o tome kako se u Srbiji živi. Dok oni govore kako tamo samo rade, mi u Srbiji govorimo kako oni žive, a mi preživljavamo. Ja sam plaćao danak obema stranama, i reći ću vam: „Isto ….., samo drugo pakovanje”. Ovde se ima para, ali je život veštački, veštački je iz naše perspektive, zbog našeg mentaliteta (da bih se ogradio, ovo je ipak moje shvatanje). Često se dešava da radiš posao koji ne voliš, ustaješ u pet ujutru, svima se smeškaš a plakao bi, vratiš se sa posla, gledaš takođe zaglupljujuću televiziju, u deset uveče si već zaspao, umor ne prestaje, a sutra sve iznova. Onda dođe vikend, imaš dve opcije, jedna je ona Borina – izađes na neke narodnjake, sa prijateljima ili kolegama, zemljacima, pokušavaš da se provedeš, a u stvari samo ločeš, jer od rezgovora nema ništa, Mile Kitić trešti u pozadini – toliko o druženju. Druga opcija je da štekaš novce, dođes u Srbiju na odmor, izađes iz svog „rent a car” mercedesa (iako svima govoriš da je tvoj i da si ga kupio od 3 plate) u centar rodnog sela i pitaš: „Koliko košta ovo selo?” Ne znam da li je to površnost, ali između ovih opcija, ja biram drugu, mada i nije neki izbor, ali drugih opcija nema. Elem, našem mentalitetu ništa ne odgovara, kada je hladno – mnogo je hladno, kada je toplo – mnogo je toplo, ne valja kiša, ne valja sunce. Nije dobro kada radiš – svi te maltretiraju na poslu, mala plata. Nije dobro kada ne radiš – nemaš para, dosadno ti je. Nije lepo kada si zaljubljen – pa zašto u nju, pa ona mene ne voli, pa nije prava za mene, nije lepo kada nisi zaljubljen – pa šta ću sada, nijedna mi se ne sviđa, postajem asocijalan, sve me mrzi… Srbi – nebeski narod – zato nam ništa na ovoj zemlji ne odgovara. Mada, ja prvi kontam sve to, meni nikada ništa ne valja, a takođe mi je sve dobro.

Malo ću sada proširiti temu. Govorili su mi često da sam beznadežni romantik, da sam se kasno rodio, da je trebalo da živim u vreme Hemfrija Bogarta, Frenka Sinatre, Džejmsa Dina… To je bilo vreme originalnih scenarija, vrednih tekstova i sjajne muzike. Nije trebalo da živim sada, sada kada svetom vladaju „kič i šund”. Kako svi, tako i ja, morao sam se navikavati na to i sve to prihvatiti. Delimično sam se uklopio i postao, kako moja majka kaže, „seoski đilkoš”. Nije ni bitno šta to znači, nije neki kompliment. Jednostavno, znao sam i ja da idem u pravcu vetra, a to je površnost – biti ono što nisi radi uklapanja i prihvatanja. Mada, uvek kada sam želeo da budem ono što jesam i da pokažem tu svoju romantičnu stranu, nisam baš brao lovorike. Sećam se, bio sam prva godina srednje škole, nov grad, nova škola, novi ljudi, brzo sam se uklopio u sve to, našao curu i zaljubio se. Bio sam klinac, a ona je važila za „dobru ribu” u školi, a i u gradu. Ja sam već tada počeo da se zanosim pisanjem, pisao sam priče, pesme, sve što mi je padalo na um ja sam zapisivao u nekakvim sveskama, na marginama novina, gde god sam stigao, samo sam želeo da pišem. Jednog dana sam rešio da joj napišem pismo. Nije to bilo neko ljubavno pismo, nešto srceparajuće, to je bilo samo pismo, obično pismo, sa sasvim normalnim, svakodnevnim izrazima i rečenicama. Da ne bih čekao poštara (svi znamo koliko se čeka na to, čuo sam priču da su poslali pismo ujaku u Ameriku da dođe na krštenje sestriću, pa je ujak, kada je pismo stiglo, malo zadocnio i stigao na ispaćaj u armiju), ja sam lično dostavio pismo. Ubrzo nakon toga, zazvonio mi je mobilni telefon, na ekranu sam pročitao poruku: „Umeš li ti kao svi normalni ljudi da pošaljes poruku?” Opet greška, a ja budala, mislio sam da će joj se svideti. Često sam se tako ispaljivao, kada sam želeo da ja budem JA. Sve devojke govore da žele romantične momke, da žele da dobijaju cvece, pisma, pesme, a kada to činiš, onda si „sladak”. Znate onu rečenicu koju niko ne voli da čuje: „Pa, sladak je.” Od toga je samo gore: „Volim te kao druga!” A onda, kada sam postao muškarac, alfa-mužjak, onda sam bio budala, alkoholičar, švaler. Hteo sam time da pokažem da nikome, nikada, ništa ne odgovara. Jednom prilikom sam otišao kod tadašnje devojke, želeo sam da joj spremim večeru, pa da posle večere gledamo „Kazablanku” i „Doručak kod Tifanija”. Do večere nismo ni stigli, završili smo odmah u krevetu – jedna brzopotezna partija seksa, jer uskoro počinju “Zvezde Granda”, a ona mala “Cica” nema pojma da peva i moramo da vidimo kako će se sada neukusno obući. Dok je moja cura komentarisala kako “Cica” nosi neku Pradinu kopiju, ja sam razmišljao: „Šta mi je ovo potrebno u životu?” Zaključio sam da je to zbog seksa, i onda se opet vraćamo na početak – površnost! Jesam li ja površan, koliko sam površan i da li je to danas dobro?

Žao mi je ako sam bio nejasan i ako sam mešao neke pojmove, izgleda da sebe još uvek nisam locirao u „koordinatnom sistemu konfuzije”. Ipak, želeo sam da istaknem to pitanje površnosti i to hoću – neću, valja – ne valja. Pa sada sami procenite, znam li ja o čemu pišem ili ovde „niđe veze”?!

 

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije: tumblr.com, Miloš Stepanović

Nema komentara

Ostavi komentar