09 okt Razglednica iz Frankfurta 3

Ove nedelje sam počeo sa praksom, smešten sam na hirurško odeljenje, gde se nalaze uglavnom pacijenti koji imaju problema sa organima za varenje… da ne zalazim u detalje. Dan počinje u pola pet, kada se budim, tuširam, oblačim, doručkujem, ako stignem „saspem” jednu kafu, sedam na bicikl i na poslu moram biti već do pola šest. Presvlačim se u svoju belu gospodsku uniformu, koju sam uspeo cele nedelje da održim čistom, a kad izađem u kafanu ni dugme mi ne ostaje čisto na beloj košulji. Prvog dana je zaista bilo napeto. Prvi dan i odmah sve Nemci, a ja ne znam gde sam i ono malo poznavanja nemačkog se izgubilo pod pritiskom. Ali onda se pojavila Mirjam, spasila mi je dan i upoznala me sa poslom, toliko se trudila oko mene da sam je u potpunosti razumeo i pored jezičke barijere. Čak mi je i crtala kada nije mogla da mi objasni, pa me to odmah podseti na Srđana Valjarevića i „Komo”, gde se njegov junak takođe ne snalazi sa jezikom u drugoj državi i gde mu takođe jedna devojka objašnjava crtanjem, ali kod Srđana oni „crtaju” u kafani o intimnim stvarima, a kod mene se „crtanje” odvija u bolnici a crteži su slepo, debelo crevo i… da ne zalazim u detalje, ništa romantično, a nije svakako ni zanimljivo. I tako, prvo se obavi vizita, merim pritisak, temperaturu, puls, nameštam krevete, radim one prostije stvari koje moj mozak može da svari. Kasnije se služi doručak, kafa i još nešto, ali za toliko već ne znam nemački.

Već drugog dana sam ušao u sistem i već sam se polako sam snalazio, naravno, zahvaljujući kolegama, jer se zaista svi trude da mi pomognu. Inače, kada podelimo doručak pacijentima, onda i mi doručkujemo u svojoj personalnoj kuhinji i već sam vam rekao kakav je ovde izbor hrane. Drugog dana sam se dvoumio između salate od škampa i jaja zebraste prepelice u nosorogovom mleku, odlucio sam se za nosoroga, od škampa mi se nadima stomak, seljački želudac.

Moj posao je već od trećeg dana bio da izvodim pacijente, uglavnom bake i deke, u šetnju. Često je dolazilo do nerazumevanja, pa tako i napisah ovu pesmicu:

Sve je divno dok šetam babe i dede,

Kada im se na vetru lelujaju kose sede.

Dok ih u kolicima guram, za ruke me drže,

Jer izgleda žele da ih vozim brže.

Jedan deda mali,

Udari me po glavi.

Nešto stalno hoće,

A ja mu nudim voće.

Nudim mu i šakom i kapom,

A on mene opet štapom.

Stvarno ne znam šta mu treba,

I zašto me stalno vreba.

Stalno od mene nešto traži,

Za gadnog pacijenta važi.

Ja sa njim i dalje fino radi reda,

A on me i dalje čudno gleda.

A ja sve fino radim,

I po glavi ga nežno gladim.

Sada zaobilazim njegovu sobu,

Pa nek je u praistorijskom dobu.

Jednoj baki sada knjigu čitam,

I ne moram ništa da je pitam.

Baka gluva a ja nem,

Slažemo se k’o pčela i med.

Inače, kada glavna sestra ode na pauzu, ja obučem doktorski mantil i stavim 7-8 olovki u gornji džep mantila (što više olovki – pismeniji covek… jednom je komšinica pričala kako se njena rođaka udala za mnogo pismenog čoveka, kaže da nosi tri penkala u džepu). U levom džepu mi stoji rečnik, ali to niko ne zna, vide samo da je „debela” knjiga. Predstavljam se kao student medicine „from Kolubos, Ohajo”. Šetam se hodnikom, mantil leprša za mnom kao zastavica na aerodromu, klepećem klompama po sjajno uglačanom podu, sestre se okreću za dotičnim mladim, šarmantnim, budućim doktorom. U jednom trenutku zastanem nasred hodnika, prebacim mantil preko službenog pejdžera na pojasu i sa šoljom kafe u ruci pogled mi se izgubi u daljini. To sam želeo da uradim otkad sam prvi put video Dzordž Klunija u ER-u kao Dr. Dag Ros-a.

Inače, baš je dobro što sam batalio cigarete, svuda je zabranjeno pušenje. Na pauzi svi jure napolje da zapale. Svi puše na ulici, što je i logicno, jer je u skoro svim zatvorenim prostorijama zabranjeno, nego mi nije jasno gde završe svi ti pikavci kada su ulice čiste kao kasarna za vreme Tita. Malo po malo i došao sam do zaključka da su, kao što postoje one jestive tange, Nemci izmislili jestiv filter, kada ispušiš cigaretu, sazvaćeš filter i ujedno osvežiš dah, da ne bazdiš na duvan. Ene, mora da im se prizna da su stvarno pametni, posle tog saznanja mi nikako ne ulazi u glavu kako nisu uhvatili Prleta i Tihog.

Na kraju, kada mi svi dosade, zaključam se u WC, zatvorim oči i slušam kako Morava žubori!!!

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije: Miloš Stepanović i Tijana Banović