02 okt Razglednica iz Frankfurta 2

U petak sam bio u bolnici da obavim informativni razgovor sa direktorkom u vezi sa praksom. Naravno, razgovor je bio čista formalnost, praksa je bila već završena stvar. Da je ona zavisila od tog razgovora (znamo da moje poznavanje nemačkog nije na zavidnom nivou), u tom slučaju ja bih u toj bolnici mogao da budem samo pacijent, mada i to malo teže. I tako, fino se ja ispričah sa direktorkom, na rastanku svako dobro ona meni, svako dobro ja njoj, samo što se nismo izljubili po tri puta, po naški…

Poslala me gospođa u vešeraj da podignem uniformu. Objasnila mi je gde se nalazi i ja krenuh putem. Za toliko sam znao nemački jezik. Vešeraj se nalazi u podrumu pored kuhinje, kuhinja je „küche”, vešeraj je „wasche…nešto”, a podrum ne mogu promašiti. Sada se tu javlja novi problem- lako ću ja naći gospođu Schweidzwald, ali kako objasniti da sam došao po uniformu i da ću od ponedeljka biti praktikant. Kad ono, to bi i najlakše, taman koliko sam počeo da se preznojavam i objašnjavam na sveže izmišljenom nemačko-englesko-francusko-srpskom jeziku, gospođa reče:

– Reci, mali, šta ti treba!?

Ono neka naša, udala se za Švabu pa zajebava narod. Možda bi i duže ćutala, ali je verovatno pomislila: „Mogla bih i da pomognem ovom simpatičnom, ali blago retardiranom dečaku.”

Pokupih ja uniformu, ali nije da ni tu nisam imao muka. Pantalone uske a dugačke, ili široke a kratke, kao da sam ušao u garderober Stanlia i Olia ili Abota i Kostela.

            Kada potpisah revers za uniformu, sledeće je bilo upoznavanje sa bolnicom, odeljenjima i ostalim prostorijama koje su mi od velike važnosti za vreme prakse. A bolnica- bolnica je kao apoteka, ali kao privatna apoteka, ne kao one državne. Pa to sve čisto, nema onog smrada, nema onih opojnih mirisa hemikalija, niti one mešavine znoja i jeftinih parfema. Sve sama vanila i Coco Chanel. Moja majka radi u Domu zdravlja, pa sam kao mali, kada sam išao tamo, uvek zbog mučnine stavljao onaj zapaljivi kraj šibice u usta da sprecim pražnjenje želuca. Kada mi je baba bila u bolnici, često sam je obilazio i nerado se sećam onih tako jakih hemikalija kojima čiste hodnike. Verovao sam da, kada jako udahnem, dlake iz nosa otpadaju.

Dok sam išao od odeljenja do odeljenja, reći ću vam šta sam video i kako izgleda njihova zdravstvena usluga. Na odeljenju za intezivnu negu gospođi došao frizer. Možda je bolesna, ali to nije razlog da ima lošu frizuru. Na trudničkom odeljenju ceo kozmetički tim, pedikiri, manikiri, neke maske, krastavci- ne znam da li sam u restoranu brze hrane, kozmetičkom salonu ili u porodilištu. Možda im je stomak do zuba, ali to nije razlog da im noktići ne budu sređeni. Dečje odeljenje… kao da sam u zemlji Mece Dobrića. Svuda dugine boje, igračke na sve strane i uvek imaju po jednog klovna za dizanje atmosfere. Praktikanti, kao što ću ja biti kroz koji dan, sede pored pacijenata, čitaju im novine, knjige, prepričavaju im filmove… pa takvu uslugu je samo drug Tito imao… Inače sam dobio meni, da unapred izaberem šta želim kojim danom za ručak, a izbor, bolnička menza… otprilike kao u „Franš-u“.

A toalet, pa to je posebna priča. Ne znam zašto se toliko oduševljavam evropskim klozetima! Toalet kao Nijagarini vodopadi- iz zida prska neka vodica, žubori kao Morava u proleće, neki mirišljavi sapunčići na sve strane, u raznim bojama. Nikako iz sopstvene koristi, već da proizvod plasiram na srpsko tržište, napunih džepove kaputa istim tim sapunčićima. Sada moj kaput, koji bi u Srbiji mirisao na brezu i lake note livadskog meda, ovde izaziva okretanje prolaznika, jer mirišem na WC.

Elem, prijatni su to ljudi, doktori, sestre, svo osoblje, ali su i pacijenti sasvim mirni i staloženi, nigde nema tenzije, galame ni gužve. Nema veze što gospodin ima nož iznad šestog rebra, on sasvim mirno čeka, jer je gospođa sa uraslim noktom stigla pre njega. To je sistem, to je organizacija!

Biće veoma zanimljivo prvih par dana na praksi. Uklopiću se ja… problem je da se oni sa mnom uklope. Vrlo je moguće da će doći do neke reorganizacije, čitaćete u novinama: „U bolnici u Frankfurtu došlo je do velikih problema. Došlo je do promena svih rasporeda i zaduženja osoblja, jer je mladi praktikant sa Istoka (nećemo navesti da je iz SRBIJE), pomešao sve što se pomešati može i time uništio dugo godina građen, prefinjeni, precizni, organizovani nemački zdravstveni sistem. Ne znamo kako je to pošlo za rukom mladom praktikantu sa Istoka (nećemo pominjati da je iz SRBIJE) za samo tri dana…”

Ne znam zašto sam sve ovo ispisao. Želeo sam samo da podelim sa vama da je „ona” odgovorila…

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije: Miloš Stepanović