19 dec Razglednica iz Frankfurta 12

Ova priča nema nikakve veze sa religijom, crkvom i Bogom, ali svakako se pominju u njoj. Trenutno se nalazim u Frankfurtu. Pobegao sam na zapad radi boljeg života. Ipak, ni to nije moja priča. Ovih dana nisam mnogo razmišljao o poslu, školi, boljem životu… mislio sam samo o njoj. Nikada nisam ni prestajao. Postojali su periodi kada sam zavaravao sebe da ona ne postoji, ali ubrzo sam se opet vraćao priči o njoj. Ne brinite, neću vas gnjaviti time kako ja nju ne zanimam, kako patim za njom, kako ne mogu bez nje… iako tu ima istine. Elem, ispričaću vam priču o mom prosvetljenju.

         Utorak je dan kada idem na kurs nemačkog jezika. Tako sam i ovog utorka izašao iz stana s tom namerom. Čim sam izašao na ulicu, znao sam da se plan izjalovio. Ovog utorka  sam mislio o njoj više nego obično i do mog mozga ništa osim nje nije dopiralo. Kišica je rominjala, a ja sam koračao ulicama još uvek nepoznatog grada. Neću vam reći da sam razmišljao o njoj i o tome da li ću je videti kada se vratim iz Nemačke i da li će ona želeti da razgovara sa mnom. Ne, neću vam pričati o tome. Grabio sam trotoarom ne primećujući da je kiša sve jače padala, da je počeo pravi pljusak. Hodao sam dok nisam osetio da mi stopala šljapkaju u patikama. Morao sam negde da se sklonim. Ugledao sam malu crkvu i odgovarajući zaklon koji mi je bio potreban. Sklonio sam se i čekao da kiša prestane. Nakon par minuta iz crkve je izašao starac, pop koji mi se obratio:

– Mladiću, nemojte da stojite napolju. Uđite, hladno je.

Malo začuđen ušao sam. Znao sam da je pravoslavna crkva, ali ne i da je naša, to me je obradovalo. Pop je bio „kliše”. Imao je oko 80 godina i dugu sedu bradu, istrošeno ali vrlo mudro, zaista mudro lice. Nazvao sam „starac Zosima”. Rukom mi je pokazivao da sednem i upitao:

– Kuvam rakiju na šumadijski način, želite li?

– Svakako, nisam vaspitan da tako nešto odbijem.

Obojica smo se nasmejali. Ubrzo se starac vrati sa dve čašice vruće rakije. Na čašicama je nacrtan kazan za rakiju, rado primećujem takve sitnice.

– Nešto ste zamišljeni, mladiću, tužni i zamišljeni. Mogu li nekako pomoći?

Iznenadilo me je starčevo pitanje. Nije me pitao odakle sam i šta radim ovde. Dva smo Srbina usred Frankfurta, a on pita zašto sam tužan i zamišljen. Svakako me je još više iznenadio moj iskreni odgovor koji nimalo nisam očekivao:

– Nesrećno sam zaljubljen!

Starac iskrivi usta u osmeh.

– Ne postoji nesrećna zaljubljenost, ne postoji nesrećna ljubav, to moraš znati.

Nisam ga razumeo. Koliko ja znam, kada je ljubav neuzvraćena, ili iz nekih razloga nemoguća, to znači da je nesrećna, mene su bar tako učili. Starac je veoma brzo zadobio moje poštovanje i pažnju, kao čovek, ne kao svešteno lice. Videvši da sam zbunjen i da ga još ne razumem, nastavio je:

– Mladiću, neću vam govoriti o ljubavi prema Bogu, ženi, porodici… Govoriću vam o ljubavi! Da bi čovek rekao da je živeo, on prevashodno mora da voli, u suprotnom nije ni živeo jer se život bez ljubavi ne može nazvati životom. Ljubav može biti neuzvraćena, nedefinisana, ali nikako ne može biti nesrećna. Svrha samog postojanja ljudskog bića je ljubav. Najplemenitije osećanje je ljubav. Nikako ne treba mešati ljubav sa opsesijom, posesivnošću, ljubomorom i ostalim negativnim osećajima koji već vekovima pokušavaju da ugroze suštinu i čistotu ljubavi. Ljubav je lepa čak i kada je neuzvarćena, tada se do srži oseća, tada prožima svaki nerv i ostaje duboko ukorenjena u biće. Tada je morate prihvatiti iz plemenitih pobuda. Nikako ne treba da tražite sopstvenu korist i videćete, tada je prava.

Starac je još dugo govorio o ljubavi, o tome da ni on nije oduvek božji čovek, o svojim ljubavima… Ali, to nije ova priča, biće reč o tome drugom prilikom. Dugo sam sedeo i slušao starca, upijao svaku njegovu reč i nesvesno je prihvatao.

        Kada sam napustio crkvu, kiša je već bila prestala. Vraćao sam se kući i razmišljao o minulom razgovoru. Ubrzo mi je sve bilo kristalno jasno. Ako moram da biram da li ću voleti ili biti voljen, biram da volim, ma koliko to bolelo!

        Ujutru sam se probudio sa osmehom, otvorio oči, pomislio na nju i rekao:„Srećan sam sto te imam. Hvala ti sto postojiš, makar samo u mojoj glavi!”

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije: favim.com