Razglednica iz Frankfurta 10

4. decembar 2013.

 Juče je bio dan za „kulturno uzdizanje”. Kao svetski čovek, ne pripadam sloju ovih klasičnih gastarbajtera, ljubitelja folkoteka, posela i sličnih zbivanja. Lepo, kao gospodin, otišao sam u pozorište. Na reportoaru je bila Šilerova drama „Marija Stjuart“. Izuzetno delo. Doduše, ja ništa nisam razumeo, pričali su na Nemačkom. Ali, i scenografija, i mimika, i kostimi, sve je bilo na visokom nivou. Nego, malo mi je bilo neprijatno zbog takve tišine, muka, kao u Zagrebačkoj areni kada je Kecman igrao „američke”. Takve tišine se sećam još iz detinjstva. Dok je počinjala nova epizoda „Kasandre”, kod moje strine su i mušice gledale seriju. I tako  ja gledam predstavu. Scena je ogromna, podeljena ogromnim crnim zidom. Sa jedne strane devojka u žutoj haljini (ili je haljina čudna ili devojka ima baš široke kukove), a sa druge strane dotična Marija. Znao sam da se zove Marija jer se isto kaže i na nemačkom… Prvo viče jedna, pa viče druga, pa se neki momci šetkajun tuda, cepkaju neke papire, cepkaju neka pisma, a ja razmišljam ko će počistiti sve to i koliko li plaćaju čistača u pozorištu u Frankfurtu. Gledam sva ona svetla, mora da ima preko 500 sijalica. Ko li održava sve to? Bilo bi fino da se uvalim da radim kao menjač sijalica. Postoji li uopšte takav posao? A da, predstava! I tako jedan pade mrtav, jednu obesiše ili joj isekoše glavu, a ja razmišljam gde je onaj čičica sto prodaje „atletiku” za zube. Oduži se nešto ova predstava.

           Nema čičice, želudac zavija, predstava prebaci dva sata, a meni neprijatno. Ne mogu ni nos da istresem, cupkam u onoj fotelji, ne mogu ni u wc, a ne znam ni gde je. Popio sam dve šolje kafe i dva piva, pa mi se nadula bešika kao lubenica pred kraj sezone, a na sceni i dalje dreče. Ma, ako ne završe skorije, drečaću i ja! Kad se popališe svetla, meni je i figurativno i bukvalno svanulo. Pokloniše se oni, poklonih se i ja. Potom oni odoše sa scene. Taman i ja da krenem, kad oni na bis, jednom, drugi put, kad bi i treći, zamalo da se uneredim. Izadjoh iz sale, jurnuh pravo prema toaletu. Opet se obradovah što sam muško, jer tamo gde piše „damen“ red je od sale, a gde piše „herren”, ja treći. Olakšah se ja, oprah ruke, to se nikako ne sme zaboraviti i uputih se do moje tetke, koja me je cekala da idemo na večeru.

pozorište_blacksheep.rs

          A večera… Tek sam se tu pokazao kao evropski čovek. Kada mi je tetka rekla da je kineski restoran, bio sam pomalo skeptičan. Šta da jedem tamo? Samo neki pirinač, neke travke, neka živa riba, ma nije to za mene. Možda jesam evropski čovek, ali nisam azijski. Kad tamo švedski sto! Dobro, nije švedski, ali isto kao švedski samo kineski. Nema šta nema, i mesa, i zeleniša, i ribe, i kolača, ma za svakog po nešto što voli. Reših da uzmem od svega pomalo, da probam taj suši, da probam škampe, škljoke, čuvenu pekinšku patku. Nadao sam se da nije žilava kao one naše. Ljudi, zaista se oduševih, patka je prva liga, ma prste da poližeš! Onda probah pečurke u nekom sosu. U ponudi su bili škampi na žaru, pohovani i kuvani, pa školje… Ma, da vam ne nabrajam, bilo je baš mnogo toga da se izabira, tri puta sam punio tanjir, baš sam obimno jeo. Rekoh da iskoristim taj švedski ali kineski sto. Na kraju sam uzeo sladoled. Svi su ga sipali u neke male metalne činije. Meni je bilo nekako nezgodno, pa sam uzeo tanjir  i lepo presuo iz one vangle u svoj tanjir sladoled od jagode i uputio se ka svom stolu. Dok sam hodao do svog mesta, neki dečko mi se javi:

    –   Zdravo! Kakav je sladoled?

    –   Nisam još probao, verujem da je dobar.

Seo sam za sto i počeo da kusam sladoled kašikom za supu. Stvarno je bio dobar. Čekaj malo, onaj momak mi se javio na srpskom. Pa dobro, ima mnogo Srba ovde. Ček, ček… Kako je znao da sam ja Srbin? Obukao sam se kao pravi evropski čovek, košuljica, sako, cipele „Prada”, pantalonice, pun tanjir sladoleda od jagode, sve po zapadnim standardima. Zaista mi nije jasno, mada sam primetio da na zapadu preferiraju čokoladne sladolede, a mi Srbi voćne. Mora da me je tako prepoznao, mora da je to.

            Kako god bilo, ja kao evropski čovek širokih shvatanja, sada pomalo i azijski čovek, prihvatam kulturna saznanja i proširujem svoj vidik ka azijskim zemljama. Ko zna, možda uskoro proširim vidike i ka afričkim zemljama i postanem svetski čovek, takozvani „probisvet”!!! Ja sam svoj doprinos dao svetu, pa, kao emancipovan čovek koji je upoznat sa svetskim kulturama, mogu vam reći da nema ništa lepše od prasenceta na ražnju, riblje čorbe u kotliću, hladnog piva, ’ladjenog u Moravi i od neizostavne ljute šljivovice… Amin!

Autor: Miloš Stepanović

Fotografije: favim.com