10 dec Razbole se lisica

– Ali ti se nisi nimalo promenila, shvataš? Ja još ne znam da l’ si mi rekla da nešto ne možeš što si pre mogla, i to samo zato što imaš decu.

– Možda je tu problem? Možda je trebalo da se promenim. Ili sam se promenila, ali se toliko trudim da se to ne vidi, ne znam.

– U čemu je problem? Dobro si, zar ne?

Pogledala sam je u oči i tek onda shvatila da pijemo pivo i slušamo „Razbole se lisica“.

Danima sam se osećala šuntavo. Mislila sam: promena vremena, deca su bolesna, pa nismo često napolju, brinem se zbog temperature, nisam završila neke reportaže, treba da sredim master rad, Žmuu opet lupka srce, ne spavam.

Ali ne.

Razbole se lisica.

Okupirali su mi kuću, glavu i srce. Deca i dečje pesmice.

Kakvo je to ispiranje mozga! Profesionalno! Ne primetiš, a tek pereš sudove i pevušiš „Taši taši tanana“ u četiri varijante. Ili zviždućeš „Išli smo u Afriku“ dok se tuširaš. Sve je naizgled dobro, a ti se pretvaraš u roditeljskog zombija.

I onda, slučajno, negde, u prolazu dok jednom detetu nameštaš kapu, a drugom šal, vadiš novčanik da platiš mleko i jogurt, čuješ: „Ispod svih tih zastava što vijore svud oko nas, ne postoji mjestooooo“.

Gdje mogla bi stati.

Visoko dignuti ruke.

I pjevati našu pjesmu.

I onda se setiš kako je „Šal“ oduvek bio pesma slobode, način da se osećaš dobro i svoje. Zapitaš se, ako je tako dugo nisi čula: jesi li i dalje svoja?

– Mama, mama, ajajaja, ajaja, razbole se lisica, suši se k’o g’aaana! – njene okice se cakle dok pevuši, a njegova usta se razvuku do rupica na obrazima kad čuje pesmicu.

Shvatim: to je njihova himna slobode.

Uzmem šal od svile i ogrnem lisicu.

Šta ću, razbole se lisica.

Autorka: Srbijanka Stanković