07 jun …RASTANAK…

Sat. Kiša. Poplava. Rat. Uspon. Pad. Nada. Želja. Sastanci. Rastanci. Tako bi se mogla nazvati svaka nova pesma u zbirci života. Danas dok čitam jednu takvu, suze mi polako kvase obraze. I to ne one obične suze, nego nekakve čudne suze, čije kapi nikada pre iz mojih očiju nisu potekle. Kao da je ovo poslednja pesma koju ću ikada pročitati. Kao da je ta, ista pesma, poslednja na osnovu čijeg teksta ću odsvirati Betovenovu simfoniju, dirkama klavira. Kao da posle ove pesme, više nikada na ovom svetu neće biti pesama. Ne bih znala zašto je sve to tako… Možda, samo zbog toga što je ta pesma krštena imenom „Rastanak“, na inicijativu „kuma Sastanka“. I to sve u jednom malom braku, imena „školovanje“. Na žalost, taj brak nije dugo trajao. Svega četiri godine. Ne znam u čemu je bio problem. Moguće da je matičar „San“ kriv za sve. A možda je sve do mladoženje „Rastanka“ , ili pak do mlade, imena „Upoznavanje“.

Svi su mislili kada su se upoznali da će taj brak biti brak iz snova. Mlada lepa, mlada i pametna, a mladoženja ludo zaljubljen u nju. Jednog prvog, sunčanog septembra, pred više od oko 200 zvanica, u najčudesnijem dvorištu magije, oni su krunisali svoju dugogodišnju vezu. Mladoženja je velelepnu burmu stavio na desnu ruku svoje verenice „Upoznavanje“. Bilo je to venčanje iz snova. Mladenci su bili kao golubovi. Neprestano su jedno drugom govorili najlepše stvari, obasipajući jedno drugo rečima nežnosti. I to ne onim običnim rečima, nego onim drugim, čiji se tonalitet lako i brzo, ne zaboravlja. Svi su verovali da se njihova idila nikada ne može prekinuti. Da, sve je ličilo na to da će se mladenci voleti do kraja života. Niko nije ni slutio da će se dogoditi nešto suprotno. Međutim, kao što reče Duško Kovačević u „Balkanskom špijunu“: „Obično sve biva suprotno od onoga što jeste“. Tako je bilo i sa ovim brakom. Prekinut je još i pre nego što je počeo. Ne, ipak grešim. Brak je počeo. I uz dužno poštovanje, on je trajao. Međutim trajao je svega 4 godine. Toliko malo da bi se nešto moglo roditi, a opet toliko mnogo da iza njegovog trajanja ne bi ostale, uspomene koje se pamte.

Ostali su dnevnici ispisani ocenama od jedan do pet, ali i neopravdanim izostancima i bežanjima mladoženje u potrazi za novim mladama. Ostale su suze u očima mlade zbog svega onoga što je neplanirano izgubila. Ostalo je more saveta, pitanja, pismenih i kontrolnih zadataka i to rađenih kod onih ljudi koji su svojim znanjem, njihov brak želeli da sačuvaju od propasti.

Nažalost, uspeli su da ga sačuvaju, ali, samo od zaborava. A zar to nije najvažnije?! Zar nije najbitnije sačuvati sve te rečenice u jednoj svesci, a od te sveske napisati na primer roman, o velikoj ljubavi čije se kraj, ni u snovima nije mogao naslutiti. O ljubavi koja je bila veća od zabranjene ljubavi Romea i Julije. O ljubavi mlade koja je volela svog mladoženju čak i onda kada je njihova ljubav zauvek bila završena. A to se nikada nije dogodilo, jer i danas ova mlada voli svoj „Rastanak“. Možda on to nije zaslužio. No, ona ga i dalje voli.

Zbog čega, niko ne zna. Verovatno zbog one ogromnog taloga nagomilane ljubavi, koja se ni sa čim na ovome svetu ne može meriti. Zbog svih onih slatkih svađica, zbog kojih su izbacivali jedno drugo iz kuće i zbog kojih su plakali kao nikada pre. Ili, pak zbog svih onih zajedničkih fotografija na kojima se drže za ruke, kao zaljubljena deca u vrtiću, i na kojima se tako slatko smeju, da kada ih pogledate, imate osećaj kao da čujete eho njihovog smeha, kako odjekuje kutkom u kojem su zajedno proveli, najlepše dane svoga života.

„Rastanak“ odlazi, kao pravi, vešt muškarac u potrazi za novim „Upoznavanjem“. Odlazi na put da traži novu mladu. A naša mlada, zbog koje sve ovo pišem, uživa uz muziku „Bajaginih drugova“ koja se čula sa onog njihovog zajedničkog gramofona, poslednje, oproštajne večeri. Čudna je njihova ljubav. Tako se brzo završila, ali uprkos svemu, i dalje traje.

Autorka: Slađana Bušić

Fotografije: favim.com