24 nov Putovanje

– Dokle ideš ti, mala? – obrati mi se žena u tigrastoj bluzi.

– Izvinite? – upitala sam zbunjeno.

– Strazbur ili Pariz? Put je dug, evo prođosmo tek Hrvatsku, pa rekoh da prekratimo put i da se upoznamo – uputila mi je osmeh kroz koji se nazirao zlatni zub.

– Putujem do Strazbura – odgovorila sam odsečno, a zatim nastavila da zurim u jednolični auto-put, bez smeća, sa ujednačeno podšišanom travom sa strane. Čak je i nebo bilo neprirodno plavo, kao na dečjim crtežima.

Opet me je prenula jaka ruka – E, pa, ja sam Radojka, živim u Parizu već trideset godina. Kad sam shvatila da u Srbiji nema opstanka, da ne možeš pošteno da se obogatiš, postala sam, što bi rekli, gastarbajterka. Fino mi je. A ti? Čime se baviš u Strazburu?

– Idem u posetu drugarici.

– Šta ona radi tamo?

– Trenira rukomet.

– Eto, vidiš. Pametno dete! Lepe pare mogu da se uzmu od sporta. A, planirate li da dođete do Pariza?

– Naravno! To će biti ostvarenje mog velikog sna, za koji dan ću videti Grad svetlosti.

– Ma kakav Grad svetlosti! Pun je smoga, crnaca i Turaka, šiš-kebab možeš pre da nađeš nego baget. Da ti ja kažem, Pariz ti je jedno veliko preskupo selo!

– Da, gospođo, u pravu ste. Sada bih nastavila da slušam muziku.

Opet sam se okrenula ka prozoru. Nizale su se kuće i brda. Jedino mi se činilo da nebo ostaje nepomično, onako neprirodno plavo. Moja Nikolina… Sećam se, upoznale smo se na predavanju iz Narodne književnosti. Sećam se i njene priče o stanju sporta u Srbiji. Zato je i otišla, jer je dobila jedino modrice i slomljen zub. Nismo se videle godinu dana, a uskoro će me čekati na stanici. Neko me je zvao: „Ej, mala! Nema više spavanja, u Sloveniji smo. Imamo pauzu pola sata. Vodi tebe Radojka da probaš najbolje kranjske kobasice!“, poluusnulu me je izgurala iz autobusa. Posle te pauze je Radojka hrkala sve do Francuske. Nikada neću zaboraviti kranjske kobasice koje su mi podarile tišinu.

Jutro. Strazbur. Zagrljaji i suze.

– Kako si putovala? Da li ti je bilo dosadno?

– Dosadno? Ma, kakvi… pored Radojke.

– Pričaćeš mi kad se raspakuješ. Hajdemo, da ti sve pokažem!

Strazbur, grad ukrštanja puteva, prepun malih mostova i kanala. Fascinantna sinteza arhitekture – Bogorodičina crkva u gotskom stilu, četvrt „Petite France“, u kojoj sam popila najbolji čaj, park sa jezerom u kom su bili pravi labudovi, čiste ulice, drveće koje je pružalo sve boje jeseni… Pa onda supa za doručak, tramvaj koji nikada ne kasni, alzaške domaće makarone poslužene uz „kordon blu”, espreso od pet evra.

Za razliku od Beograda, na ulicama su svi bili nasmejani. U radnjama su svi bili ljubazni i stalno su trčkarali oko mene. Bila sam oduševljena svakim toaletom u koji sam ušla – fina muzika u pozadini i svuda naokolo raznobojni sapuni, tako da sam jedan, kao suvenir, stavila u džep. Dok sam pila već čuveni espreso od pet evra, posmatrala sam kako se ulični umetnik trudi da ulepša portret debele Engleskinje, kako se preznojava da je smesti na jedan papir. Harmoniju u zgradi sam narušila tako što sam pomešala boje kesa za đubre i papir ubacila u plastiku. Predsednica kućnog saveta je bila ljuta, pa ipak mi se i dalje svakog jutra javljala uz osmeh. Pomislila sam na to koliko ljudi u Srbiji nikada nije reklo prvom komšiji „dobar dan“, a kamoli strancu.

Sedamnaestog dana, kad sam ostvarila svoj san i ugledala Pariz, obišla sve znamenitosti, kad su mi se smučili baget i preterana ljubaznost u radnjama i kad je ponestalo pet evra za espreso, vratila sam se kući. U Srbiji sam prvo ugledala svoju namrgođenu kasirku u prodavnici, koja mi nije rekla ni „dobar dan“, niti je sa lažnim osmehom trčkarala oko mene po radnji. I došlo mi je da je izgrlim zbog toga. Ipak, zagrlila sam svoju majku, koja me je dočekala sa kajmakom i vrelom pogačom.

Autor: Tijana Banović

Fotografije: favim.com, pinterest.com