03 dec Pustinjski cvet

Otvori oči, moja mladosti,

Živi u nadi.

Smisao postojanja jeste život,

Koji želi i veruje,

Da će duša procvetati.

Moja mladost, moje prekriveno lice,

Moje oči željne života,

Gledaju ovaj svet,

Pun pakosti, besa i zla.

Ali ipak, moja duša želi,

Želi da živi!

Naivna, bez iskustva, želi sreću!

Smeje se i sa radošću dočekuje svet

U velikom zagrljaju.

Šta reći o sreći, koja je prolazna,

Ali tako nezaboravna.

Kako opisati to osećanje,

To ushićenje, taj osmeh,

Koji dođe kad se najmanje nadaš.

Svakoj sreći dođe kraj,

I tada mesto zauzima gospa tuge.

Ali, hej! Dušo, veruj!

Ne oklevaj pred tom,

Gospom bede i crnila.

Bori se i traži,

Put ka svojoj sreći.

Kao pustinjski cvet,

Tako sama i neuništiva,

Među raznim dušama,

Ti bori se! Ne oklevaj!

Pitanje sreće i mladosti,

Niko ne može otkriti.

Neka ti misli budu čiste,

Ne razmišljaj previše.

Ipak,  ovaj svet je stvoren,

Kako bi ljudi bili srećni.

Autorka: Mina Smajić

Fotografije: devianart.com, lparchive.org