11 avg Pusti me

Ako čuješ lupanje po vratima,
kasno noću, draga,
ne otvaraj.
Ali i vi,
ako čujete lupanje po svojim vratima,
i kapijama,
kasno noću,
ne otvarajte.
To sam ja pustio svoje misli,
iz glave,
iz četiri zida,
iz njihovog zatvora,
u kom sam ih svesno puštao da me povređuju.
Oslobodio sam ih sada,
da se razlete unaokolo,
kao smrtnonosne strele.
Pustio sam ih jer u mojoj glavi,
nema više mesta za nas dvoje, draga,
tesno je.
Ne mogu da te zadržim,
jer zapravo nisi ovde,
i ti uopšte ne misliš na mene,
tamo gde si sada,
ne mogu da te zadržim u glavi i grudima,
jer umirem.

Idi sada,
molim te,
pusti me,
jer sam tužan.
Ne mogu ništa više da učinim za tebe,
ti ne razmišljaš o meni,
tebe ustvari boli dupe za mene.
Pusti me,
jer sam depresivan po obdanici,
a naročito noću,
kad širom otvorenih očiju ubrzano dišem,
i znojim se,
i osećam se usamljeno kao ostavljeno pseto.
Pusti me,
želim opet da se smejem u facu ovim mrtvim ljudima,
pijan, kažem ti,
pusti me,
da pišem,
da živim,
da dišem,
nisam pisao više od mesec dana,
umreću jebem ti.
Oni ne razumeju da ja MORAM da pišem,
jer ću poludeti,
imaću napade panike,
plašiće me masa,
mrzeću gužve,
mrzeću.
Imaću suicidne misli,
biću jebeno beskoristan.
Pusti me,
oduzimaš mi život,
zar ne vidiš?
Zar te toliko zabole?
Pusti me da se krećem među ljudima,
pusti me na koncert gde ima mnogo ljudi,
ja volim muziku,
pusti me da pričam sa drugim devojkama,
nemaju tvoj osmeh,
ne ljube se kao ti,
ne pričaju kao ti,
nisu ti,
pa šta?!
Pusti me da vodim ljubav sa njima,
ako razmišljam o tebi,
dići će mi se tek iz drugog, trećeg pokušaja,
a one me toliko žele,
one drhte u mojim rukama,
pusti me da se zaljubim u njih,
dozvoli mi da prošetam sa njima držeći se za ruku,
pusti me,
da me parovi ne bi činili skrhanim,
i praznim,
nepotpunim.
Pusti me da putujem autobusom i vozom,
da se šetam plažom,
a da ne mislim na tebe,
pusti me,
da mi ne bi falile tvoje patike pune peska,
pored mojih.

Upozoravam te,
pusti me,
dok nisam počeo da te psujem,
i teram od sebe,
prokleti bili tvoji koraci,
i tvoja stopala,
proklet bio tvoj kratki šorts,
iz kog seva tvoje dupe,
kome sam zaboravio boju,
proklete bile plaže,
i vozovi,
i autobusi i gradovi,
i tvoj dijalekt,
i akcentovanje reči,
jebale te punđe,
ne mogu u njih da gledam,
pusti me,
da bih ostao normalan,
pusti me,
da se ne bih raspao,
pusti me,
da se ne bih ubio,
teraj se u pičku materinu,
šta više ne razumeš?
Idi u njegov zagrljaj,
ne zovi me,
ne javljaj mi se,
imaš njega,
koji ću ti ja kurac?
Idi,
pusti me, pusti me,
pusti me, pusti me,
pusti me, pusti me,
pusti me, pusti me…

Ali vrati se posle,
kad ne budem više besan,
jer ću biti usamljen.
I nedostajaćeš mi.
Hoćeš li?

Autor: Stefan Stanojević

Fotografija: tumblr.com