11 okt … i pusti druge da žive.

– A koliko ste vi već zajedno? – zainteresovano sam pokušavala da sračunam između dva gutljaja kafe.

– Pa… za selo godinu i po dana… za prijatelje manje od godinu. – nasmejala se.

Ono što je i meni isprva delovalo kao dobra fora, koji sat kasnije, dok sam ležala u krevetu, lupilo me je po glavi poput malja. Zvučalo je smešno, al’ u suštini, bilo je daleko od smešnog.

Ljudska potreba za procenjivanjem tuđih namera, tuđih odluka, tuđih veza i tuđih života ne da mi nije bila smešna, nego mi je poterala nelagodnu jezu kroz kičmu. Pomisao na gledanje kroz prozor samo da bi se spazilo šta komšinica radi, s kime je ušla u sopstveni stan, s kime u sopstveni auto, učinila me je nervoznom. Neraspoloženom. Besnom.

Učinila je da u ponoć tražim čokoladu po frižideru da bih se smirila, a da u tri sata ujutru pišem o tim ljudima, koji se drznu da svojim tobože nezainteresovanim pitanjem i zajedljivim komentarom pljunu po vašoj sreći.

„Vide li ti kakav je onaj njen!“, ili: „Da ti kažem ja! Dobio posao preko švalerke!“

A onda i: „Koja ljubav, on deset godina stariji od nje. Pare su tu u pitanju…“

Pa: „Ide go i bos a kupuje automobil“, pa: „Može majka da mu bude, a ona ga spopala.“

I neka mi kaže neko pametniji, neko ko bolje razume –u kom trenutku svog dana ljudi svoje vreme reše da traće na ovakvim stvarima.

Koliko se može čuti i videti, važimo za napaćen narod koji jedva sastavlja kraj sa krajem, za narod koji je do guše u silnim frkama, nevoljama i čudesima, a opet, u svakom trenutku možemo računati na značajan broj onih koji i pored svih tih nevolja nemaju dovoljno obaveza, hobija, dece i unučadi da sve svoje vreme troše na sebe i njih.

Povrh toga što su tu da procenjuju i daju dijagnoze, uvek možemo računati i na besplatne konferencije za javnost, i to sa takvim žarom, kao da se njima samima dešava. Prosto je postalo iznenađujuće da se neko iznenadi (dez)informacijama o sebi koje primi preko ovih pokvarenih telefona. Jedino što mene zanima je – dokle tako?

Žalite se na nekvalitetan život. Na manjak para, na manjak vremena. Na manjak energije.

Da malo više para, vremena i energije uložite u sebe, a manje u spopetljavanje drugih i podsmehivanje tuđim životima, verovatno biste i živeli kvalitetnije.

Znate onu, kakve su vam misli – takav vam je život.

Ako ništa, jedno je sigurno: dok god se bavite tuđim životima, u svom nećete imati ništa.

Pa vas molim, draga živa bića, u pokušaju da budete ljudi – samo živite svoje živote.

Živite.

I pustite druge da žive.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: weheartit.com