29 jan PUSTI DA TE NE VOLI ONAJ KOGA VOLIŠ

– Petra, trgni se, molim te… – reče molećivo Konstansa, spuštajući njene ruke sa svojih ramena i uzimajući njene dlanove u svoje – Ja sam ovde, čuće nas, tebe će da čuju… pomisliće da sam ja kriva… – uzalud; Petra kao da je nije čula:

– …takva žena, koja želi uzdići svog muškarca, koja želi da vidi njegovu slavu, ona će gledati da mu maksimalno oteža osvajanje tvrđave. Da, da! Što me gledaš tako? Pa to je sasvim logično! Tvrđave koje se ne osvajaju, nisu tvrđave, to su ruševine. Njih su drugi osvajali, ili nisu, možda su same kapitulirale, a sad u njima samo duva promaja, na kojoj se gde-gde leluja paučina i uhvati po koju naivnu muvu ako tuda preleti, ako dozvoli da je vetar nanese baš u takvu jazbinu… Tvrđava je stamena. Tvrđava je cela. Kamen. Kam-en! Neugledan, masivan, na prvi pogled beživotan i zbog toga odbojan granit, koji u srcu krije dimajante. To je namerno naugledan granit, namerno neugledan, i ta je neuglednost prvo iskušenje. Kome um nije majmunoliki, on to odmah vidi. Stena koja samo prividno deluje hladno, ali koja oseća udarce, koja pritom i dalje stoji, odoleva porugama, vetru, nevremenu, hladnoći, upija nešto malo sunca kada je toplo, tek da ima u sebi toliko vatre da preživi zimu a da ne pukne, u nadi da će imati dovoljno vremena, u nadi da će dočekati svog kralja, u nadi da će joj taj kralj izaći u susret, da će konačno naći nekog ko će da joj da utočište i da neće pomisliti kako kamen treba slomiti, smrviti i napraviti od njega fino samleveni pesak, po kome se lakše i prijatnije gazi… jer neće to boleti kamen, boleće ga ali će izdržati, ali je šteta za kralja da dijamante pretvori u prah koji i stoka može da opogani… Ali ne, sujeta zatupljuje mozak: zašto voleti i štititi ono što je već tvoje, što ima rok trajanja zavisno od mekoće kože, bora ili perioda plodnosti, što se može zameniti novijim modelom, manjim brojem? Je l’ te da sujeta retardira čoveka? Zato žene pakao prožive za života, a mnogi muškarci to često smatraju za svoj raj. Za prirodan poredak. Ženi se svet ionako vrti oko njenog muža, nema potrebe da muž to naređuje ili manipulacijom izvlači iz nje. A muškarci nisu glupi, samo se prave blesavi, prostituišu se sa našim vremenom, ne primiču nam već nam odmiču stolice i izmeštaju naše mesto u podrum svog sećanja gde postajemo bivše, obezvređene konzerve iz kojih su pojeli sve što je moglo nahraniti njihov trenutak, a onda menjaju našu starost za neku tuđu mladost.

– To bih ja mogla da kažem… – odgovori Konstansa, videvši da do nje može dopreti samo ako igra njenu igru – …Tako nešto bi se očekivalo da ja kažem. Ja sam ta koja ne broji sa koliko je bila. Pet godina se bavim ovim poslom, pet puta trista šestdeset i kusur dana, svaki put drugi muškarac, a svaki put isti, jedan te isti kalup, na kome se samo lice smenjuje. A lice često i ne vidim u mraku. Ali zato isto telo dobro osetim. I odmah prepoznam: ista ruka koja se zavlači pod tkaninu i grabi dojku kao da je voćka koju želi da otrgne s grane, koju i grize kao da je voćka za kojom žudi da je oglođe do peteljke… isti prsti koji čupaju kosu samo ako im se dopadne da čuju kako jaučem… Ni jedan koji je bio sa mnom nije me voleo. Nije pitao želim li. Ulazili su u sobu, uzimali što požele i plaćali to, kao u samoposluzi. Koristili pravo jačeg, vezivali me… – reče – Rekli su: platili smo i ima da nas zabaviš. I ako vole da gledaju postelju na koju me naizmenično pritiskaju svojim telesima, oni bez pitanja to i čine. Ja o tome nisam obaveštena dok ne počne, jer ko sam ja da budem o bilo čemu obaveštena?! I mislili su da je fer, da nema problema, da im novac daje pravo. I morala sam da se pretvaram da i sama uživam u tome, jer su pretili da će mi prerezati venu na preponama ako ne stenjem i ne migoljim se. Bilo je svakakvih. Ali to je moje viđenje, moja prošlost; bila sam prinuđena da život gledam kroz ono što mi je nametnuto. A ti? Zašto…čemu? Ne budi nezahvalna. Prema tebi se sigurno tako ne ponašaju.

– Zato što nemaju prilike! – uzviknula je Petra jedva dočekavši, s histerično veselim osmehom preko celog lica, koje je sijalo od širom otvorenih očiju kojim je zadovljono buljila u svoju sagovornicu, mlatarajući rukama u naletu adrenalina; Petra nastavi – Upravo u tome leži njihov gnev: što nemaju priliku da mi pokažu gde mi je mesto, hahahah, kako bi oni to verovatno rekli, zar ne? Je l’ te da je tako? Misliš ti da ja ne znam! Pa meni su pretili, pobogu, ti ne znaš kako bi im bilo milo kada bi me još sutra ispratili na onaj svet. Priznaj: je li da bi me rado prebili da sam muško, a i to što nisam ne bi im bio problem, hahahahaah… samo kad bi im se pružila prilika. Uh! I to što nemaju prilike za demonstraciju primitivizma toliko ih frustrira, prosto kao da se ne osećaju muževno, kao da ih siledžistvo čini muževnim a ja im napadam takav izvor muškosti, šta li, pa postanu osvetoljubivi da bi zaštitili svoj autoritet. Nekada bi se vrlinom smatrao moj stil života, a danas sam kažnjena što nisam bludnica, što nisam beskičmenjak, što ne puzim i ne preklinjem za mrvicu ljubavi, što se ne plašim nikog.

– Dobro. Ali nisu svi takvi.

– Zar mi to ti kažeš?

– Da. Ja. Kurva. Ja, na čijem je telu bilo previše muškaraca i upravo zbog toga umem odlično da ih razlikujem. U pravu si, gledaj me tako. Gadim se i samoj sebi. Da: ima žena koje to rade zbog para, ima i onih koje uživaju dok to rade, ali ja sam dobijala samo par procenata svoje „zarade“ i to u hrani i odeći. To smo, zajedno sa kozmetikom i sredstvima za higijenu, dobijale u bordelu na prozivci u redu, kao u logoru, gde svako ima pravo samo na određeno mesečno sledovanje. Ti sve to nisi iskusila. Ja sam ta koja je živela pod ključem svog gazde i pod nogama svojih mušterija. Onaj novac koji si videla, onu smešnu siću što sam dala komšijskoj deci, sakupljala sam na jedvite jade svih ovih godina od ponižavajućeg bakšiša, koji bi mi bacili na čaršaf s vremena na vreme, zbog čega sam sebe mrzela još više, jer je značilo da sam pala još niže. I iako sam živela tako, ja danas ne mogu da kažem da žena uvek puzi pred muškarcem. Neki od njih su, na meni, vikali imena svojih žena, neki od njih su mi u pauzama pričali o svojim ženama kao o kraljicama koje ne smeju da pitaju da im rade to što im radim ja. Ne samo zato što bi ih odbile, već zato što ne žele da traže to od njih. Čuješ li me: ne žele!

– Nema gore zablude od one kada ne poznaješ dušu čoveka s kim živiš… – prošaputa Petra, kao u poverenju, kroz suze u očima – …nema ničeg goreg od činjenice da kad si zaljubljen, idealizuješ nekog, a kad već počneš da ga voliš, prihvatiš ga celim bićem, iako znaš da je otrov za tebe… i najgore je kad taj otrov pokušaš da iscediš, ne sebe radi, već radi te osobe, u kojoj je otrov inficirao samu srž, i koja cela propada jer smatra otrov za svoju srž.

– Ali ne svi. Nisu svi otrovani. Nisu svi bili sa mnom…

– Da. Neki su bili i sa tvojim koleginicama. – dodate cinično Petra.

– Sve je individualno. Prestani da sve deliš po kriterijumu ili-ili. I sama znaš da ima i svakakvih žena, nekada su mnogo gore od muškaraca. Osim toga, čemu razgovor o tome, kada ti nije dobro? Iscrpljena si od sinoć. Hajde da pričamo vedrije teme…

– Nema za mene vedrijih tema. – reče Petra turobno – Vedrija tema za mene bi bila kada bih imala, na primer, tebe za drugaricu, da ti nisi to što jesi, hoću reći: da si imala bolji život, da si imala više sreće… onda bi nam vedrija tema bila moj ili tvoj čovek… i poverila bih ti se kako me voli onaj koga i sama volim, kako me pozvao da izađemo (znaš li da ja nikada nisam izašla? ozbiljno, ne gledaj me tako…), kako ne znam šta ću da obučem… To bi za mene bila vedrija tema. Ja ljubavi nemam. Ja nisam voljena jer ne umem da volim na onaj način na koji to očekuju od mene. Zato me i ne smatraju ženstvenom. Ja ne plačem kad padnem i ne tražim ruku da mi pomogne da ustanem, ne zato što ne želim, već jer nemam vremena, ne smem sebi da priuštim luksuz da čekam da neko primeti moju ispruženu ruku i odluči se hoće li mi pomoći ili ne. Bolje je da ustanem sama, možda će nekome zatrebati moja ruka. Bolje da probam sama da ustanem, a Bog će mi sigurno pomoći. Ali ta moja odlučnost je moj najveći neprijatelj, izgleda, na ovome svetu… Zato me i smatraju frigidnom, ledenom kraljicom, amazonkom, ili možda nekom pomalo i zaostalom, koja samo blefira neku veličinu, a istinskih atributa očigledno nema… pa nemam, hahahahahaha, otišlo sve na zračenje i na hemoterapiju! Jer im ne prijam i ne ugađam, ja sam za njih tek jedan više neprijatelj vredan podsmeha, ratovanja i pokoravanja.

– Otkud ti znaš šta neko očekuje od tebe?

– Ma vidi se to… eto, Dmitrij… na primer… ne skida celo jutro oči s tebe. Nije tu ništa čudno. Priroda muškog nagona koji razmišlja polnim organom: kako što pre produžiti vrstu. Ti si lepa, a to je u muškoj podsvesti jednako: plodna, strasna. I gle, ironije, „začeće“ je reč od koje im se diže jedino kosa na glavi, haha! Kakve li gluposti – smatrati lepoticu fabrikom nežnosti hahahaha… Ti si sve morala da učiš, zar ne? Sve se postiže dresurom, haha… ne kažem da nije moguće, ali je smešno što je to u njihovoj podsvesti urezano kao definicija, kao jednačina: lepa je, jednako, glupa je, jednako, smeje se, jednako, šalje mi signal, jednako, voljna je, jednako, zadovoljiće me… Šta: ako se ne nasmejem, nećeš da mi priđeš, jer nećeš biti zadovoljen? Nema veze s blagim razumom! Niti takve stvari imaju veze jedna s drugom. Ja Dmitrija gledam kao da je krvnik, kao da se približava da mi pripremi giljotinu, mrtva ozbiljna, a iznutra izgaram kada nam se kože slučajno dotaknu, kada progovori, kada napravi ma koji pokret… ja sve osećam na svojoj koži, on se ceo polako urezuje u mene godinama i godine razdvojenosti, daljina, kontinenti tu ništa ne mogu. I ja čeznem za njim, ali ne želim da ga zovem ako sam ne poželi da dođe. I glumila sam da ga ne prepoznajem, jer mi je bilo muka da pomislim kako on prema meni oseća sažaljenje, htela sam da ga oteram, dok ne postanem ponovo cela. Ali ne: on misli da sam ja i dalje luda, da ga se ne sećam kad je bio pre nekoliko godina; on misli da zato što sam bolesna, da ne osećam strast, da ne želim strast, da ga ne trebam kraj sebe, da sam kržljiva, otpala voćka, smrznuta na sopstvenom mrazu… Zbog takve ograničenosti ja ne mogu da se nadam da ću probuditi u njemu ikada želju; ako bi se to desilo, čudno bi ga gledali, kao da mu u glavi ili niže nešto nedostaje, pa mora da pristaje na kompromise, on, koji se poigravao i razmetao lepšima od mene. Kao da je pervezno zaljubiti se u mene! Ja nisam luda. Ludilo je kad čovek nije svestan sebe. Ja sam svega bila svesna, sećam se svake sekunde, svakog svog razloga. Jesi li čitala “Hamleta”? Čak i ako sam luda, nisam glupa, niti gubim tačnu percepciju stvarnosti. Luda sam samo zato što tu stvarnost hoću da menjam. Ali on nema vremena za to. A pored tebe se, eto, odmah uzvrpoljio. Kao pas kad nanjuši kost. Nemoj da se ljutiš što to kažem. Ne kažem da si ti kriva. Možda je to profesionalna deformacija, ha!… (izvini, ružno s moje strane, nisi ti kriva zbog toga…) Kažem da si neodoljiva. Lepa si. Lepša od mene. Zar si mislila da zaista spavam? Ne. Budna sam ja odavno. Ali mi je soba, po prvi put posle dužeg vremena, bila puna ljudi, pa sam želela da uživam u tome. I ako je cena za to prepuna bešika i bol povređene ženske sujete, neka, ja i tako za par meseci idem pod zemlju.

– Nemoj tako da govoriš…

– Ne! – prekide je Petra – Govorim kako jeste. Muškarci ženu smatraju za ženku. Mogu oni da budu školovani i kultivisani, ali želja da ti gaze vrat i kontrolišu hoćeš li disati govori u prilog onome što tvrdim. Ti si zdravija i samim tim lepa. Lepša. Ti si ženka. Ne zato što to želiš, ili zato što jesi, već pričam kako te oni vide. Visoko se kotiraš ne zbog sopstvenih kvaliteta, već zbog njihove želje, koje su probirljive, imaju samo estetski prezahtevne kriterijume i po tim kriterijumima ja nisam ni ženka ni žena. Ja sam kostur ženskog pola koji ne zaslužuje da živi u pećini s krdom priplodnih mužjaka već u hladnom zamku, zatvorena da ne sablažnjava ostale mužjake zadahom truljenja; ja sam ostatak nekadašnjeg ženskog tela koje nije imalo priliku da oseti svu svoju punotu, jer ni jedan muškarac ne želi da bude nešto više od mužjaka, pa nema fantazije o rugobama poput mene. – reče i strže periku s glave; njena ćelavost prenerazi Konstansu, ali ona se ipak sabra:

– Ti nisi rugoba, nemoj tako…

– Nemoj, molim te, da me prekidaš. Razumem ja šta ti hoćeš da kažeš: kada bi me neko bolje upoznao zavoleo bi me, a ti što vole praznoglavke nisu mi potrebni u životu. Klasična priča kojom se usamljene, neprimećene ili odbačene, sažvakane pa ispljunute žene teše! Ne mogu da podnesem da se moje postojanje negira, da se moja prisutnost ignoriše, da se ne svrstavam u istu kategoriju kao i druge žene, samo zato što nisam prosečna, što nisam zadovoljna muškim laskanjem, lepim rečima, što se ne prodajem za šaku milosti, što me je nemoguće posedovati, što nisam isprogramirana stvar, na kojoj je dovoljno pritisnuti jedno dugme da bi pala u potpunu ekstazu. I smešno je upravo to što muškarci nisu svesni da imaju jedino one žene koje misle da nemaju, koje deluju hladno, ali koje ih vole u tišini tako da im ne ugroze slobodu, jer te žene umeju da cene slobodu, da je poštuju, jer su učene da je to jedino ispravno, jer su ih učili isti oni koji su muškarce učili da žena nije žena ako ne kaže „Amin“ na sve što joj kažeš ili zatražiš! Pobesnim kad vidim sreću na licima takvih žena! Pobesnim, jer ne mogu da podnesem da se ljubav menja za strah: u redu, sviđam mu se, to je divno, ja sam srećna što sam izabrana u moru boljih od sebe, i zato treba stope da mu ljubim što mi se smilovao i uzeo me da budem njegova, inače, ne bih preživela… Patetika! I možda je i za ovakav moj stav kriva izolacija u kojoj živim, stil koji mi je nametnut, kako bi ti rekla, pa je svud oko mene čaura fatamorgane, i za svime posežem kao za nadom da ću razbiti tu čauru, i udaram taj mehur u koji su me zatvorili, i svaki put kažem neću više, i svaki put se prevarim i posegnem, a udarac padne jedino na mene… Ali, ako uspem da već jednom ubedim sebe da je to što druge imaju manje vredno od onog šta ja imam ili nemam, ako zaista poverujem da su sve te tuđe životne priče daleko idealizovane u mom umu, a da na javi svi podjednako patimo, i ako još tome dodam i pretpostavku da su do svog cilja došle podmuklim sredstvima, možda mi instikt sasvim iščili i krv se ohladi. Kako da ne! Ja nemam vreme da pričam sebi bajku. Ja sam žena s prerano ogoljenim pogledom na stvarnost. Ne čak ni golim, već ogoljenim. Meni je duša odrana. I iako tako ne delujem, jer nemam obline peščanog sata i slomljenu kičmu pred alfa-mužjacima, ja jesam žena, od krvi i mesa, od nešto manje krvi i od mnogo manje mesa nego druge žene, istina, ali ipak sam stvarna koliko i one, ipak osećam i želim što i one. Zaboga, ja imam pravo da imam što i one! Zašto onda to nemam?! Osim toga, ja nemam ni vremena. A onda će neki nadobudni, samoprozvani, stari čikica, srećan što me je nadživeo, ili kakav  gordi stranac vešte retorike, neko njima sličan će početi da mi drži govor nad grobom o tome kako sam bila dobra i voljena u narodu, a ja ću odozdo da ga gledam i crkavam od smeha, dobro je što nećete da me vidite kroz poklopac! Svi ćete da lijete krokodilske suze, a ja ću svima da vam se smejem u lice. Dobro je što me nećete videti, jer biste i to shvatili kao provokaciju na lični račun! Ostaću željna svega, ostaću nevoljena, neljubljena ću da legnem u sanduk, nemilovana, bez prilike da rodim, bez prilike da podojim, bez prilike da svoje dete gledam kako počinje da raste, govori i hoda… ali barem više neću osećati, neću želeti ono što ne mogu da imam. Ono što ne mogu da imam! Zašto ne bih mogla imati? Ko sve ima, a ja neću imati… I biću konačno tamo gde ne dopire svirepost ovoga sveta. Ta uzana, drvena prostorija koju će muškarci jednom zauvek zakucati nad mojim licem biće moj mir i svi ćete odahnuti konačno. I vreme je, već jednom, da se na to i sama naviknem! Nikome neću nedostajati. Ne želim da iz pristojnosti neko plače za mnom. Oplakujte sebe, a na mom grobu igrajte i pevajte što sam vas se konačno otarasila! – reče, već se gubeći u jecajima. Konstansa priđe i zagrli je.

U tom trenutku u Petrinu sobu uđe Dmitrij:

– Je li sve u redu? Čini mi se da sam čuo viku…

(15. glava romana “Martirij”)

Mirjana Stojanović

Izvor fotografija: pinterest.com