11 sep PRVA PROMISAO

MOJNE SE (SAMO) UBITI, RODNI GRADE

ILI SAMOUBISTVO U POKUŠAJU JEDNE PROVINCIJE

Nekad veliki, glavni grad bivše nam veće zemlje nego je sad, naučio me geografiji, pozorištu, istoriji, muzejima, velikim koncertima, zvucima tišine galerija slika. I redovima ispred blagajni bioskopa u vreme FEST-a i drugih nefestivalskih dana, dok su postojali bioskopi i filmovi i kod nas, kupovini knjiga u običnim knjižarama i u antikvarnici, manipulisanju jezikom u prilog kulturi i nekulturi, imitacijama šatrovačkog, stranim jezicima koji se tada u malim gradovima nisu učili.

I da častim za bilo šta, ili kad ne postoji razlog. Kad diplomiramaš na primer ili kad dobiješ posao, neočekivano, kao poklon. Naravno, odabrani krug, bez bližih i udaljenih rođaka za ukrašavanje porodičnih albuma. Da štedim novac za prava putovanja, daleka i bliža. U Trst, na primer ili Bari po nove cipele ili farmerice.

Pomogao i odmogao da se beznadežno zaljubim, bolje reći zagledam u kolegu sa fakulteta, starijeg bar dve generacije za koga se ne zna je li ikad diplomirao.

Podučavao me osnovama turizma, avanturizma, poznavanju prirode, tačnije anatomiji ljubavi prema ljudima i njihovim izumima i umetničkim i drugim lepim delanjima. Na putovanjima, poslovnim i privatnim, pokazalo se da sam bila dobar učenik, student. Mlada i željna otkrića letela svetom, te se letenja ni malo ne bojim. Ni helikopterom, ni velikim putničkim avionima, ni malim, sportskim. O bombašima samoubicama tada se malo pričalo. Ta moda se kasnije javila.

Sve to donela sam sa sobom u mali, rodni. I čisto srce i uvek gladnu dušu lepote, maštu, želje za širinama i prostranstvima. Posmatram ga, pazim da ne probudim iz mrtvog dremeža u kome je od kad se pamtimo. Da se ne naljuti ili uvredi. Nikad mu nisam dala da me usisa u svoj parlog, laž i samrtnu bezbrigu, licemerje. U njegovoj nezrelosti i mojoj mladosti trpeli smo se, podnosili. Pristajali jedno na drugo, nužno.

Vreme, i istine se promenile. I ja. Provincija nije. Ništa ne očekujemo, ni ja ni ona, od one druge. Ona zavisna od svega, i kiše i sunca, zavidi svima. Naročito različitim od njenih pravila igre predrasudama. Kad ih ne razume, lako ih podrugljivo proglasi čudacima, ludacima, “nije pod libelom“. Još nisam utvrdila zašto joj smeta moj šešir na četrdeset stepeni, Celzijusovih, sredinom jula meseca. Možda joj se više dopada kišobran, ko bi znao.

Vidim, teško podnosi moju nezavisnost i ignorisanje palanačkih zakulisnih proigravanja. Otvoreno podvlači da nisam njena. Ne smeta mi to. Zna dobro da se neću uklapati u njene igre i velike pakosti malih ljudi.

Kao nekad, rodni grad i ja smo samo jedno pored drugog. I ja ga volim. U njemu su se rodile sve moje ljubavi. Kako je ljubav univerzalna, na mom spisku se nalazi primarna porodica, retki prijatelji, bračni i vanbračni životi, bivši i sadašnji, muzika, poezija, sve što je lepota, strast, umetnost.

Ne znam kako se definišu njegove opservacije mog života. Krije to. Po nekad se istrči i potapše me po ramenu, kao umorni stari rođak, kad hoće da kaže:”Žao mi je rođako, ali moraćeš da prihvatiš da ću te nadživeti“. Sujeta ga glođe, korodira. Ja sam od nje operisana na rođenju, ili u ranom detinjstvu. Možda sam se rodila felerična, bez nje. Znam da mu smeta moja okrutna istina. I otvorenost i hrabrost da kažem što mislim i osećam. I ne lažem. Ni sebe. Šta ću? Takva sam.

Potrudila sam se, lepo vaspitana, da ga utešim. Otkrila mu istinu, koja se ni meni ne dopada. Svi gradovi postali su provincije. Građani, umesto nakita, ili bižuterije nije važno, nose grabulje. Njima skupljaju sve što je misleći svet odbacio a estradni agresivno nudi. Provincije, male i velike, emigrirale su u velike prljave periferije obećanih velegradova (i bukvalno ). Tavore, preživljavaju. Imaju novu ličnu kartu. U njoj, kažu, piše beograđanin, parižanin, rimljanin, nedođijac… I niko ih ne poznaje bezimene.

U umirućim, malim gradovima i mom rodnom još se, ma da neuko, vidi hrabrost, donkihotstvo, da se sebe radi i dece koja se u njima rađaju i trebalo bi da ostanu da ih ožive, radi i po nešto što izlazi iz okvira hranjenja, spavanja i sahranjivanja. Grad je pred samoubistvom iz nehata, nemara, ko bi znao. Smeli amateri ne odustaju. Amaterizam je postao profesija. Ali bolje išta nego ništa.

Očekujem uspeh i rast rodnom. Zato se ne selim u neki drugi da gledam kako se kao i ostali kruni i vašari. Sve je isto kako je nekad bilo. Samo se ljudi nisu promenili. Hvala Bogu, nije sva mladost još pobegla ni prerano ostarila i obogatila se. Izgleda, još uči.

Radi i biblioteka u staroj izbi i pokušava da se renovira i malo ulepša. U neprilikama, u kojima je još živa, dala bih joj peticu. Dom kulture se renovira dugo i bolno. Kao da se zida Skadar na Bojani. Jednog dana, možda dan ranije ili kasnije, biće primoran da primi u svoje carstvo gladne kulture, umetnosti, amaterske ili od nadležnih organa overene i profesionalne.

Ako ništa drugo, lepe i dobronamerne reči, očišćene od uličnih, bezpadežnih i facebook novotarija.

Bojim se, kad jednom proradi, verovatno „na mišiće”, uglaviće će se u nju zaslužni građani, diplomirani verni poslušnici globalizacije o kojoj jako malo ili ništa ne znaju, zauzeti prve redove. Provincija će početi malo kulturnije da osmišljava svoje samoubistvo. Izgleda „prešlo joj u navici “ da bude kulturna.

Nema se para, podizvođač kasni, neko hoće „da se ugradi “ u investiciju, nisu opravdanjaa ni za šta i ni za koga. Rodni moj grad sve pliće da diše. Zastoji u disanju štete centralnom nervnom sistemu. Budi se umorniji nego kad je (se ) usnio u prošlom veku, kad sam se rodila i počela da ga odgonetam. Ko koga ne razume možda ću shvatiti ako me razum bude poslužio. Od njega, čini se, beži. Samo da nas ne povuče za sobom! Čuvam se njegovih stega.

Još uvek dišem svojim plućima…

 (Nastaviće se…)

Autorka: Zorica Perović

Izvor fotografija: pinterest.com