09 nov Prva nedelja

Pidžama. Ceo dan. To se zove studiranje.

A sreća se zove kad nađete idealno pokvaren stan, sa srećom da tih idealno dugih dana, zavoliš te pokvarene mane. I volim ih već. Jer umesto normalnih sijalica, imam pogon u stanu, milion tuđih dlaka, savršeno mekan dušek (na podu), pločice, pločice, pločiceee, i mnogo stepenica. Kod nas ništa nije ravno.

Sreća je kad se sve tako skocka, a niste mislili da se kockate. Trebalo je sad da budem u studenjaku u M. Trebalo je dosad da studiram glumu, igram, pevam, razilazim se. Sreća je pa sam odlučila da se razilazim samo sa svojim brigama, i manama. I da, ja sam jedna od onih koja u poslednjem trenutku prođe tu zgradu, prođe čak i čitav grad, i na papir stavi svoje godine, u ruke Filozofskog fakulteta.

O čemu da pišem kad je najbolja odluka ikada. (Svaka odluka je zapravo najbolja, nema šta tu da se žali.)

Predavanja počinju od 12h. Trčim tada svih dva minuta da stignem na vreme. Koleginice me vuku za uši. Pomislim kako će Zoki da se smeje, jer ima ljudi koji još uvek misle da mogu da porastem. Profesor kaže da on nije izmislio rupu na saksiji. Opet mislim o Zokiju. Znam da mu ni roletnu nisam otvorila, a kamoli sipala vodu. I gde je taj čovek što je izmislio tu rupu?? I što je nema na Zokijevoj?

Kod Zokija i mene nema neke filozofije. On zna da sam čovek, nije mu bitna vrsta. Ja znam da je on fer, i ima tu rupu na saksiji sama da mu izbušim!

Kod drugih ima, bili akademici, ili ne. Što se mog uskogrudnovelikodušnog  pogleda na anfiteatar tiče, oblaci u glavama, precenjivanje ili potcenjivanje sebe. Pušenje kod kapije. Skriptarnica. Malo je onih koji se ludo smeju dok prelaze ulicu, lupaju glavu jer kažu glupost, priđu da te pitaju kako se zoveš. Moram da prestanem da svakom tražim smisao, i da im pričam da ćemo da se družimo uz prozore i kafe, jer slušaju moju omiljenu grupu, nisu isto upisali glumu, roditelji su ti razvedeni kao meni! Družicemo se!  (Daaaap, i to sam rekla. Evo, lupam se po glavi).

A stvarno nije teško da se smeješ. Pogotovo kad pričaš mami da si se ti samo šalila da ćeš da istetoviraš obrve. Kad od kose napraviš bradu, kapu, ili omču. Kad pošalješ D-u to, a on kaže da je oduvek znao da sam dečko. I baš sam mu k’o brat, kad imitiram napade aligator njemu u stomak.

Samo da vam kažem da mi prva nedelja nije donela ni navike za učenje, ni priručnik za pranje. Donela mi je pitanje – A tebe ljubav greje?

Na šta sam ja odgovorila da će mi biti najbolji drug iz vrtića, zato što je vratio olovku na vreme.

Studiranje mi je donelo najboljeg druga iz života, jer odlično zna da ne spava celu noć. Razrušava gorke predrasude o filmovima. Stvarno može neko da te grli baš celu noc. I bira da ne spava, nego da te gleda u prljave uši i oči bez šminke. (U majici koju nosim četvrti dan).

Hoću reći da me je ova nedelja dobro ispreturala po mislima. Što bih mami rekla – Malo se zezuckam. Što bi iz mene rekla prva nedelja. Što bi nam život oduvek rekao.

Jer kakav je ovo svet kad ne uživamo u svakoj bazi našeg starenja? Kad se ne smejemo? Kad ne učimo ono što volimo? Kad ne ljubimo ono što volimo? Kad ne odložimo kišobrane? Ne pojedemo buđav studentski hleb? Kad ne promašimo bus, zgradu, smisao? Jer… samo da vam kažem da smo mi smisao. Dok god smo nakeženi smisao, sve nam je jasno. Ništa nije teško.

A neko se i odazove na tu kafu.

Anastasija Cvijanović

Izvor fotografija: weheartit.com