PRSTI OD POMORANDŽE

23. јануара 2019.

 

{U MAGNOVENJU}

 

Bili Džin odzvanja u skučenoj utrobi porodičnog automobila. Šaka na letnjem povetarcu izvodi piruete, oslonjena na spušteni prozor.

Posmatram kako dnevna svetlost curi niz krošnje razigranih breza, miluje stabla i ponire u pepeljastosivu zemlju. Treperave senke kotrljaju se niz cestu. Brojim pravilne razmake između njihovog pojavljivanja i iščezavanja. Vetar dobuje po obrazima šestogodišnjeg deteta, čije se usne izvijaju u nevinom pokušaju pevanja.

Bio sam srećan, bezbrižan, kako samo dete može biti.

Opažam profile majke i oca tokom žučne rasprave o stanju u državi i sa dozom detinje uzdržanosti posmatram divove koji su me rodili. Kukasti nos i tanke obrve uokviruju alabastersko lice, a očevo je bez brazdi oslikanih godinama i brigom. Njegova izbrijana brada poskakuje, a nabori kraj njenih očiju postaju izraženiji. Smeju se. Zvonki glasovi komešaju se u ostareloj karoseriji i ja im se pridružujem, iako nesiguran kojim povodom. Sestra spava i verujem da bih naudio svakome ko bi pokušao da je prene iz stanja spokoja. Dugačke trepavice štrče sa rubova njenih kapaka, zamršene u nežni san. Voleo sam je, kako samo brat voleti može. Diše nečujno, a ja strepim da se to maleno stvorenje može vinuti u vasionu, bez prethodnog upozorenja. Obećavam sebi da ću je štititi dok sam živ.

Spuštam pogled na koščata kolena prošarana modricama i uzimam metalnu kasetu u dlanove. Unutra, na parčetu tkanine, veličanstvenog raspona krila, leži leptir. Jedan od onih, monarha, što požive čak nedeljama. Ukrao sam ga iz dedinog insektarijuma i zbog toga me je pekla savest, kako ga je njegov nestanak načisto porazio. Opčinjen krhkom lepotom, verovao sam da izvanredne stvari postaju iz čaure, poput monarha u metalnoj kaseti.

Dozivam majku i razaznajem smaragdnozelene oči, duboke i setne. Osmehuje se i pita želim li pomorandžu. Klimam u znak odobravanja. Prstima razdvajam mirisne kriške i dodirujem sestrin obraz. Mršti se i okreće glavu u drugu stranu. Prašnjavi radio iskašljava poslednje stihove Bili Džin. Prstima od pomorandže milujem ukrućena krila monarha i ponirem u prostor iza kapaka.

Sanjam kako napuštam čauru i postajem nešto… Nešto sasvim izvanredno.

Autor: Marko Galić

Fotografija: theartidote.org