31 avg PROZOR

Volela je taj prozor. Imao je sasvim običan okvir od tamne hrastovine i klimavu kvaku koja je oduvek činilo joj se izgledala kao da će otpasti. Bio je vrlo sličan desetinama prozora koji su pripadali kućama rasutim po brežuljcima sela kao pokidana niska bisera. Za nju, ta njegova prostota i skromnost su bili posebni zbog onoga što joj je omogućavao. Kroz tanano staklo mogla je da vidi prostranu livadu prekrivenu maslačcima i belim radama koji su pravili krug oko jednog uspavanog javora ispod kog se nalazio bunar. Bunar i omalenu kuću povezivao je godinama gaženi zemljani puteljak. Ispred kuće se nalazila kućica za psa, a sa leve i desne strane stajala su dva plasta sena kao kakva dva stražara koja su pridržavala nebo kako se ne bi obrušilo i hiljade nijansi plave boje okupalo selo.

Kad god bi odmarala kraj prozora osetila bi spokojstvo. Kao što se nebo dodirivalo sa travom tako su joj se usklađivali duh i telo, plešući kao jedno u ritmu disanja. U tim trenucima nije bilo briga, bilo je samo boja i bilo je savršenstvo prirode koje se savršeno uklapalo sa onim nesavršenim što je stvorio čovek. Mogla je da sedi tako satima i da joj ne dosadi nikada, uvek bi videla nešto novo, pronašla neki detalj. Slika se menjala sa godišnjim dobima kao prema osećanjima slikara. Bilo je tu svih elemenata ljudskog života, ljubav, tuga, rađanje, bes, radost, kajanje, sreća, usponi, padovi … Neprocenljive vrednosti, delo velemajstora . Stvorena ne za mesto među freskama u Luvru i italijanskim kapelama već samo za ljudsko oko odakle će skliznuti u dušu, a potom urezati u sećanje.

Urezala se. Zapamtila je svaki detalj. Sada se nalazi u podmaklim godinama, vid joj slabi, snaga je izdaje, noge ne žele da slušaju. Doktori znaju da nije dobro. Šanse za oporavak su veoma male, ali joj se i dalje smeše kad joj donose čaj, trude se da joj bez reči kažu da ima nade. Ona zna da nema, oseća da se bliži kraj. O, ona bi uključila gramofon i plesala i pevala dok bi svilena spavaćica obavijala njeno omršalo telo. Ona bi istrčala napolje i zaboravila na bolest, zaboravila bi da je smrtna i da je jedna starica koja ispod marame više nema vlasi kose. Ona bi. Samo kad bi mogla. Opet sedi kraj prozora, samo jednog modernog, sa velkim belim okvirom i dobro pričvršćenom lakovanom kvakom. Vidi ulicu, dugačku i sivu, a sa jedne i druge strane zbijene i isto tako sive zgrade. U dvorištu bolnice se nalaze klupe mokre od poslednje kiše. Šetaju bolesnici u istovetnim plavim pidžamama, ali su im raspoloženja različita i nisu plava, nisu svetla. Nebo se izgleda uvek stapa sa okolinom, i ono je sivo. Nema stražara da ga pridržava, izgleda kao da se već obrušilo i isprskalo grad sumornim nijansama. Nema smiraja.

Spušta se na krevet i zatvara oči. Oseća je. Mladost. U njoj je ponovo. Otvara oči i vidi travu pod sobom. Mirišu bele rade, a veliki hlad pravi javor nagnut nad njom. Čuju se deca kako se kikoću kraj bunara, oni je zovu da sa njima igra i da peva. Čuje se lanac i lavež psa. Ona bosonoga peva trčući oko plasta sena sve dok joj se ne zavrti, a onda legne na poleglu travu i gleda u nebo i oseća kako se stapa sa slikom i ostaje zauvek uokvirena tamnom hrastovinom.

Autorka: Anastasija Čupić

Fotografija: favim.com