16 maj PROMJENA  

– Dugo sam ti ja mudrovala i curovala kod svojih roditelja. Sve prosaca koji su došli da me vide, čuju ili mi upute lijepu riječ,ja sam glatko i bez dvoumljenja odbijala. A šta zna mlada ženska glava o svojim i tuđim mušicama, ništa… Jah!! Majka bi mi znala reći da je „probirač otirač“ i da nema živa stvora  da bar jednu mahanu nema. – počela je svoju tugaljivu ispovijest kao da se pravda sebi i drugima za sve tereta koji je sebi samoj na leđa svalila. Kao da se glasno premišlja o svim svojim mahanama bez kojih bi joj život dao više radosti i živosti. Otpila je kratko i glasno gutljaj kahve i nastavila:

 – Udavale se moje sestre i redom i preko reda, a ja osta u onoj sredini između dvoje starije , brata i sestre i dvije mlađe sestre. I zetovima sam znala naći mahanu, a mojim sestrama se to nije sviđalo. Prebrz mi je jezik, a srce ranjivo. Koliko god ja druge jezikom povređivala, toliko je mene više moje srce boljelo, trovalo se nepravdom, ružnim riječima, a bome i ponekim neljudskim postupkom. Vala, život nije ni malo pravedan . Meni je sav prošao u borbi. Teško , najteže mi bi kad nam otac umrije, a mama ni četrdesetu nije bila uzela. Da sam mogla sve bih ono njezina jada i suza sebi uzela na srce i dušu. I to me je trovalo, suze moje mame, suze mojih sestara . Brat prekonoć ostari, uozbilji se i promijeni.K’o da se duša babina u njega sva preselila, on nam posta drugi otac. Meni posebno. Znam da se živ isikir’o što su se sestre poudale, a ja još biram i probiram, pa mi veli jednom uz kahvu:

 – Ima onaj , onaj … ona pijandura od komšije, Bego, pa mi govori nekidan pred trgovinom da bi se ti trebala udavati, da … A baš svijet neće svoju brigu da vodi… Nego, trebala bi se ti udati.

Nelagodno se vrpoljio moj brat i prenese se nelagoda po cijeloj sobi u kojoj sjedismo tada. Nisam riječ prozborila, a i šta bi insan govorio kad nemaš kome. Svako sit svoje lafine, muke i teškoće. Gledam u snahu, pa u mater, pa u brata. Čekam da neko od njih prekine taj teški trenutak moje istine. ‘Nako, ispod oka samo mi snaha išaretom pokaza da ušutim. Ušutjela sam, nije radi snahe, tuđa je ona kost, nego radi brata. Ko zna čime mu uši pune i o čemu mu govore tuđa, brbljiva usta. Dva oka bi to zavadilo u glavi.

Poslije mi je snaha, dok sam prala fildžane u kuhinji, šapatom rekla:

 – Svašta narod priča, svakakve ti mahane nabija, da si jezikasta, da si zločesta, da si ljuta… Trebaš se udati, ne udajemo te mi nego narod… Narod ženi, udaje, razvodi, k’o naš narod…

Htjela je još svašta da mi kaže, a mene izda strpljenje, bome joj nisam otrpila:

 – I ti si mi narod, šta si mi ti? Šta je tebe briga za mnom, samo da ti je više mjesta za sebe, da me se kutarišeš, ne smetam ja ni narodu, ni svom bratu , smetam ženetinama k’o što si ti…Rumen me oblila, a ne znam ni sama od čega, da li od svog stida i huje ili što govorim snahi ono što sam bratu trebala ili materi. Bolje da nisam, al’ eto, izlih sav bijes na nju, ni krivu ni dužnu ,što mi prenosi šta mi narod misli. Osta moja snaha zabezeknuta, rumena od stida i nemoćno mi samo rame dotače:

 – Ja ti reko’, a ti vidi sama. I da znaš…nisam ti ja dušman koliko si sama sebi. Ubiće te ta tvoja narav…

Poslije toga dugo nismo govorile ni moja snaha sa mnom ni ja s njom. Nije mi više ni brat ništa govorio. Obilazili smo se po kući, ja se sklanjala i poslove završavala da misao ubijem, da me ne progoni danju . Nekoliko dana sam hodala po kući k’o bez pameti, nisam ni jela dovoljno, a spavala sam k’o zečić , vazda jedno oko otvoreno. Nemir se duboko zavuk’o i u moju misao i u moje srce.

Taman sam ono svojih haljina na česmi ispirala, popirala  kad odnekud izbi Bego. Naslonio se na šljivu, pa virka ne me’:

 – Jesi uranila, kako si , jesi poradila po kući…?

Ja ni mukajet, ni glavu ne dižem, šutim i mislim , mislim kako sam već odavno primijetila da me očima ždere k’o vuk ovcu mjeri i odmjerava kad god kraj njega prođem. Oči mu buljave, staklene,vodene i prazne. Kap krvi u obrazima nema. Ni malo mi nije srcu drag.

Šutim, i po čini mi se stoti put perem istu bluzu i čekam, čekam  da šta pametno prozbori. On se malko nakašlja i onda shvatim da je trijezan doš’o da me zaprosi. Svidjelo mi se to, to što je trijezan. K’o bi s pjanim na kraj iziš’o…

– Slušaj, ja imam hiljadu i jednu mahanu, ja pijanica i baraba, a nisi ni ti bez mahane. Na oko si lijepa, vrijedna, čestita samo malo jezik da skratiš i bićeš dobra žena. Da pođeš za mene? Ja pijanica, a ti biralica, dobar bi mi par bili. Hajmo mojoj kući!

Ma, k’o da mi je u sekundici misao pročit’o i ja krenuh s bašče roditelja mojih, koraknuh prema njemu, u sekundi zaboravih i šta sam počela i šta nisam. Eto…šta bi u par riječi. Hoćeš, nećeš?!

Udadoh se za Begu. Ista mahala, isti ljudi, isti običaji, samo naravi različite.

Poslije su došli i moja mama i brat i snaha mi, ona mi samo na vratima šapatom reče:

 – Nek’ sad imaš i ti svoja vrata i dovratak, a i svoj prag. Preko praga ne iznosi ništa.

Tako sam nekako i počela živjeti, do praga i čujem, a preko praga ne čujem. Svoja vrata, svoja kuća.

Al’ da je rahatluka. Da je svega, pa rahatluka, a njega najmanje bi. Sad više ne mogu ni čovjeku podviknuti rahat. Sad Begina majka i babo glavnu riječ vode, bome ! K’o u svojoj kući. Nema života gdje nema rahatluka. Tiho se živjelo i mirno, svako zabavljen svojim poslom i mislima, pa nema kad da se razgovara.

Nije prošlo malo, a Bego meni veli:

 – Rekla mi majka da komšiluk skupljaš po kući dok sam na poslu, da kahve ispijaš a nju ne zoveš.

Sva sam premrla od te neistine, od te laži. Zar žena ženi toliki dušmanluk da smisli.

Počela sam da se pravdam:

 – Nije, bolan ne bio, Bego, to istina, ja prvo majku zovem pa onda komšije. Al’ ona neće, ode u bašču, ode svuda drugo, a neće …

Nije mi se dalo ni izgovoriti do kraja, a komšije na vrata. Pošli da piju kahvu kod nas.

Kad Bego vidje komšije, još ga neka veka huja obuze, poče da viče i da istjeruje i mene i njih.Uzalud su komšije mene branile, on rukom mahnu a oni napolje. Odoše ljudi bez riječi.Nije se ni meni ostajalo. I meni je došlo bilo da iziđem na vrata da on ne stavi ruku na dovratak. Đe ćeš majci, ni ostati ni …nemaš kud!

Tu noć opet me nesanica obuze. Ni oko nisam sklopila. Sjetila sam se i svoje majke i svoje snahe. Ona ni šesnaest nije imala kad je došla u našu kuću. Rano je ostala bez svoje majke, otac se ubrzo oženio ženom svojih godina i nije više imala polubraće ni polusestara. Sjetih se da je moja snaha mlada izgubila brata , a ja svog fala Bogu još imam. I sjetih se i snahinih riječi:

 – „Nek’ sad imaš i ti svoja vrata i dovratak, a i svoj prag. Preko praga ne iznosi ništa“.

Mislila sam, prevrtala se u snu, u košmaru i počelo me pred zoru tresti. Tresla me groznica, zima u kosti mi se uvukla, studen mi srce odgriza. Poranim, ispratim Begu na pos’o i doktoru.

Nije me doktor ni dobro zagledao, a veli mi:

 – Iscrpljenost, umor i drugo stanje!

– Haaa?, ja ušima svojim ne vjerujem.

– Drugo stanje ženo, trudna si i moraš povesti računa o sebi.

Kako to doktor izgovori meni se okrenu ona ordinacija i bjelina mi zatreperi pred očima …

Kad sam došla sebi, vidim na dovratku Begu. Ko mu je javio i dojavio ni dan danas ne znam. Lice mu se ozari kad sam otvorila oči, priđe mi i spusti svoju veliku šaku na moj obraz. Meni srce u grlu kuca od neke dragosti i miline, opisati ne mogu. Pomilova mi kosu i reče:

 – Biće to dobro. Sve će to biti dobro.

A u meni zaigra opet ona ista dragost, toplina, milina …

I bilo je dobro. Bilo je najbolje. Rodila sam svog prvog sina i od tada se nekako sve počelo mijenjati na bolje, i ja, i Bego moj i moja svekrva i moja majka i moja snaha. Sve nekako posta bolje i ljepše i izmiri se ja sa sobom. Izmiri se i sa svijetom , a i svijet samnom. Baš sam bila budala, mlada, jezičasta i nezrela. Mlad insan često sam sebi sve pokvari nehatom, nepromišljenošću. Jednog jutra ustaneš i vidiš da je sve isto, samo ti nisi. Desi se promjena i progledaš. Tako je meni moj kućni prag, moja vrata i moj dovratak postao čitav svijet. Bome, bome i moj Bego posta moja radost i snaga, a srce se uveća sinom mojim najstarijim… A što se voli svoja kost, svoj rod i porod, svoja krv to je baška. Mimo sav svijet je ta ljubav.

Pričala bi ona još dugo, drhtavim staračkim glasom da je nije prekinuo glas iz kuhinje_

 – Mama, dosta je s tom kahvom, vrijeme ti je da pojedeš nešto prije nego uzmeš tabletu.

Osmjehnula mi se:

 – Eto, vidiš, sve u svoje vrijeme. Baš kad treba i kome treba sve prispije i dospije, poreda se. Vala i treba tako i neka je tako, pravedno. Ono moje drugo stanje je donijelo i treće i četvrto i peto i koliko hoćeš još promjena dok od mlade snahe ne posta svekrva. Sve kriva. Sve kriva svakome, sebi, čovjeku, djeci. A neka sam… fino je to kad si kriv i živ. Živ u životu. Vrlo bitno je kad se insan osjeti živim u svom životu. I još ako si zdrav i u pamet i u srce eto tebi rahatluka i razgalice. De, srkni der tu kahvu pa da se šta pregrize, valja se.

Autorka: Elzina Kešetović Jamaković

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Promjena“ izdvojena je na konkursu „Promena“).