15 feb Promena

Rodilo se u meni između gutljaja čaja i samovanja uz Virdžiniju Vulf. Počelo je s obrisima i mrljama na maglovitom staklu duše koja beše izložena hladoći samospoznaje. Nisam uspevao da mu odredim pol, starosnu granicu ili možda govor tela. Bilo je tačka na nepreglednoj pučini, a znao sam, ili bar pretpostavljao, da je živo po tome što se micalo i vrpoljilo sitnim razmacima. Ćutalo mi je danima između redova zaboravljenog pesnika, na ivicama šolja pomaljalo svoju bespolnost i opruženo lenstvovalo na mojim sanjarijama o toplim krajevima gde ću biti srećan s prstima ispod nečijih poderanih rukava. Pratilo me je na uobičajene šetnje i uzdisalo tokom mojih samoobmanjivanja.

 Kako je vreme prelazilo preko mog bića kao senka sutona preko lica osenčenog poslednjim zracima sunca, tako je bespolnost počela da dobija prve konkretne obrise. Oči boje puževog mesa vodnjikavo su piljile između knjiga. Uvek tužne i kjerkegorovski krupne. Tananost i bleda iskričavost na obodima ta dva sveta nemo su svedočili o ljudima koji su uvek isti; uvek tužni; nesvesno besmrtni.

Po čudnom, meni tada nejasnom, redu vremena, u početku „ono“ nastavljalo je da dobija i ostale delove svoje konkretnosti. Krvave usne i kukast nos. Čelo ispupčeno poput pleća katedrale. Tanki, koščati prsti i divne, premićke noge. Bela put i zdravi, pomalo rumeni obrazi s proređenim peskom mladeža. Kosa dužine iznad ramena, pomalo suva i tršava.

Kada se ta prilika oblikovala do svih svojih krajeva ličila je, pomalo, na odraslu Mladu plemkinju, a njen duh, odveć star i setan, plovio je poput Ofelije vrh vala, nakostrešenih bregova mojih laži i nemoći.

Trebalo ju je voleti, znao sam to. Ona je to čekala dok bi me, kao slučajno, gurnula ramenom da mi oči ispadnu s redova ulančanih slova neke Bodlerove zbirke, ili bi čitala uporedo sa mnom, glasno izdahnuvši tako da su se sva slova preda mnom uspavljivala i obesmišljavala.

– Kako da volim na taj način ženu? – šiknulo je iz mene jedne noći dok se ona presvlačila u lavandinu pidžamu. To pitanje bio je sam život, oštar i nemilosrdan, koga nijedna knjiga nije uspela da opiše.

Kad sam, mnogo kasnije, razmišljao o njemu, uvideo sam da je bilo neminovno. Zagrlio bih je, a osetio stid od njenog tela i setu jer bismo bili još više sami. Zagrljaji ne treba da stvaraju nesigurnosti, a moje su sve bile otvorene. Prelazio bih joj prstima preko ključnih kostiju, blago krijući pogled od njenih ispupčenih bradavica preko svilenog ogrtača; stavljao ruku na njena kolena, plašeći se njene nagote. Satima bih joj pričao, jer njoj nisam umeo da ćutim, plašio sam se tišine koja bi opet izdiferencirala polove. Ja nisam mogao tako da volim! U stvari, i ona i ja smo tražili isto. Tražili sigurnost u nečijim rukama; spontanost osećaja i naglo, jutarnje ljubavnikovo otvaranje prozora koje razbija pluća sobi što miriše na mandarine; njegovo sviranje klavira dok se časovnici tope jer šta brojevi znaju o ljubavi; blagi poklek dok recituje u sumrak:

Ali zaborava nema

ali sna nema, samo meso postoji.

Poljupci vežu usta u šipražje

novih vena i onaj što trpi

trpeće bez prestanka i onaj ko se

smrti boji nosiće je na plećima.

Ona i ja smo toliko želeli da volimo, a nismo znali kako, ili nismo mogli na način na koji su naša bića to tražila. Recitovao bih joj pesme, a ona je znala da nisu za nju dok bi, zatvorenih kapaka, snila o drugom pesniku. Nikada nismo odnosili jedno drugom poneku stvar kad bismo izašli na kratko, jer nikada nismo nedostajali jedno drugom. Nosili smo časovnike da nas podsete koliko je sati, a ljubavnici ništa ne znaju o vremenu.

Tok misli prekinuo je reski zvuk zatvorenih vrata. Ispred mene je stajala, činilo se, ista prilika, iako vidno izmenjena. Njene crte lica bile su oštrije, a poneka klica brade veselo je počivala na površini kože. Oštar pogled i kraći prsti. Ženstvenost je gde gde bila pomuževljena ostavljajući pogde tragove polne drugosti. Stav je u nogama bio čvršći, ruke isto mlitave i spuštene. Ramena blago povijena unazad, jabučica više izražena. Uši  zaobljenjenije i špicastije na vrhovima. Vrat kraći i širi. Gledali smo se dugo, jer smo Znali. Čitava večnost prošla je između pogleda koji su prećutkivali ono što nije ni moralo biti izgovoreno. Videvši klice brade, uplašio sam se pomisli da opet sledi promena; opet ujdurme života koji ne razumem; opet početak i beznađe; i mešanje i različitost; opet samoća. Ali bio je to kraj početka, što me rastuži. Svi smo pomalo tužni na krajevima naših početaka.

Tog jutra sam se probudio, srećan zbog brade koja se osećala pod prstima. Počeo sam da volim svoje plemićke, blago ženstvene noge u staklu prozora i mlitave ruke u ogledalu kupatila. Uzimajući stvari, dodirivao sam svoja ramena i sa osmehom izlagao vrat prvim zracima sunca. Naglo sam otvorio prozore, pomislivši kako je tragično biti samo muškarac, ili samo žena, a kako tužno ne biti oba. U sobi je ostao Virdžinijin Orlando i šolja popijene kafe sa sjajnim talogom i otiskom prsta na sredini. Neko je na suprotnoj terasi salvama smeha pozdravljao dan; neko je bio srećan.

Neko je bio Orlando.

Autor: Miloš Lazarević

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Promena“ izdvojena je na konkursu „Promena“).